Кратко београдско пролеће

31. САЛОН АРХИТЕКТУРЕ
Прошле године текст о Салону архитектуре ваша критичарка завршила је причом о архитектури коју је један фински архитекта упоредио са слоном. Кад се затрчи, слон тешко мења правац јер је велики и тежак, док је мода налик лептиру који лепрша и лако мења смер. Написала сам и да се слон српске архитектуре затрчао путем који буди наду и пожелела да га не спотакнемо. Слон је, за наше прилике, релативно добро истрчао прошлу годину.

Светска економска криза стигла је и у Србију, али док сви говоре о стопираним инвестицијама, заустављању градње, беспарици и недостатку нових послова, Салон изгледа као боља слика блиске прошлости: хотели, стамбено-пословни објекти, управне зграде, тржни центри, ентеријери, концепт радње, стамбена архитектура свих профила. Скоро да и нема социјалне стамбене архитектуре. Држава се не бави овим проблемом системски, ни одговорно, већ кампањски, пред изборе. Зато и слушамо олаке изјаве министара о лакој и јефтиној стамбеној изградњи. Касније се покаже да такве хо-рук акције произведу само бофл. А за тај посао нико не зове архитекте.

 Уводни текстови у каталогу које пишу председници жирија последњих неколико година су озбиљни критички есеји о овдашњем друштву и архитектури. Ове године Братислав Гаковић пише о архитектури у Србији из перспективе госта. Живи у великој Британији и неколико пута годишње долази у Београд: Парадоксално, велики проблем нове продукције је и страшна запуштеност простора: кућа, улица, зелених површина, дечјих игралишта, саобраћајних знакова… Отеловљење сивила. Шта год да се изгради у таквом окружењу делује толико изван контекста да постаје шокантно. Архитектонски сасвим коректне куће постају неподношљиво егоцентричне, чак бахате.

(/slika2)Од годишње градитељске продукције обично само десетак посто буде архитектонски вредно, а у земљама као што је наша тај проценат уме да буде и мањи. Прошле године таман се учинило да смо се мало одлепили од дна и да долазе боља времена. У том светлу треба гледати и овдашњу поставку. Жири, од којих троје чланова живи у Америци и Енглеској, направио је, колико се могло, строгу селекцију и поделио награде а да се није дао завести великим квадратурама и скупим материјалима. Гран при добили су Биљана Цвејић и Милан Димитријевић за хотел „Townhouse 27” у улици Маршала Бирјузова 56 и Топличин венац 27 у Београду. Зграду је 1929, пројектовао Здравко Ђурић, а дограђена је за потребе хотела. Реч је о класичној архитектонској пломби у већ формираном градском ткиву у старом делу града. Аутори су били присиљени да јако воде рачуна о контексту, да пазе како ће решити фасаде на обе стране улице тако да надоградња не компромитује постојећу архитектуру, а да буде квалитативни помак на боље. Морали су да буду дискретни и максимално уздржани. У оваквим ситуацијама велики гестови најчешће нису добродошли. Кућу скоро да и не примећујете кад пролазите улицом – камелеонски добро је уклопљена, а кад боље погледате видите нову градску кућу са карактером.

И признања су добро одмерена: стамбено-пословни објекат, управна зграда, доградња и реконструкција школе у Ирској, стамбени ентеријер, од првог дана веома популарни Супермаркет, ефемерна архитектура изложбе, публикација са мапама Београда из последња три века…

(/slika3)На Салону излаже понешто странаца, неколико наших архитеката који живе у иностранству и они који само граде ван граница Србије, претежно у Русији. Разлика у квалитету изграђеног је јасно видљива. Са Запада долази прочишћена и сведена архитектура чији су просторни и финансијски параметри прецизно дефинисани. Најчешће постоји уређен контекст на који се архитекта може ослонити, док је на истоку, у земљама транзиције, још увек штошта дозвољено. Добро пролазе велике квадратуре, китњасти простори, шљаштећи материјали…

Архитектонска струка је жилава и не да се лако, али нема оптимизма каквог је било прошле године. На отварању чуле су се мрачне прогнозе, а у наизглед необавезним разговорима размењивале се информације о отказивањима већ уговорених послова. Иако на маргини, нисмо изван света, нажалост чешће кад су негативне ствари у питању, ипак, како пише Братислав Гаковић,сва велика достигнућа, не само у архитектури и урбанизму, остварена су у периодима интензивне интеракције са светом. Потпуно сам сигуран да се не може претерати у отварању. Наша цивилизација полако али неминовно постаје глобална са извесним локалним обележјима. Није обрнуто.