Одумирање ћирилице

Ако нам је будућност у малим и средњим предузећима, онда наша ћирилица и нема будућност. Приватни сектор у Србији у последњих петнаестак година је пустио корене, али изгледа да несвесно сече неко друго стабло. Томе се није ни чудити, јер на том дрвету не леже долари.

Стидљиво, тек као за украс, међу хиљадама рогобатних скраћеница и имена с претенциозним суфиксима company, group, commerc, која узгред и ништа не значе, пронаћи ћете понеку српску реч. А о ћирилици у самом називу фирме – то је тек за гусле...

Странци, којих их је све више на улицама Београда, Новог Сада и осталих српских градова, у Србији се осећају одлично, као код куће. Велике светлеће рекламе, натписи фирми, фенси продавница, бутика и кафића, све на енглеском, као да су у Мемфису, а не на Балкану.

Можда ће неко коначно донети закон о обавезним вртећим рекламама, оним на ветар... Па с једне стране енглески, а с друге српски, по могућности ћирилицом.

Замислите да Савет Републичке радиодифузне агенције донесе уредбу да сви који желе фреквенције морају обавезно да синхронизују филмове и серије. Каква би то тек медијска драма била. Дигла би се и кука и мотика (нападима ових што нису добили дозволе прикључили би се и они други). Јединствени медијски простор би грмео: Шта они мисле да протерају енглески из Србије, па то ни Слоба није покушавао. Србија у самоизолацији. Како ће нам деца учити језике?

У живи програм би се укључивали и родитељи који су организовали ванредне родитељске састанке захтевајући ултимативно да прваци који још нису савладали ни ћирилицу уче енглески језик. Веле, тако је у свету, деца најбоље уче док су мала. Можда је то тачно, јер маме још никако да савладају шпански и поред свакодневног вишесатног ТВ курса.

Мали Немци гледају и Декстера, и Хомера Симсона, Моћне девојчице и Мајстора Боба, али их слушају на немачком као уосталом и све филмове и ТВ серије. Нису Немци неписмени, па да због тога синхронизују стране филмове. Озбиљни људи знају шта раде (није реплика из "Балкан експреса"). Нама то изгледа комично кад Џон Вејн уђе у салун и прозбори "гутен таг". Немцима није, а њиховој деци то нимало не смета да науче енглески језик.

Синхронизација је скупа, а и навикли смо да глумице препознајемо по боји гласа, па би због ове идеје председник Савета РРА Ненад Цекић заиста награбусио. Још горе би прошао да пропише обавезно ћирилично титловање, иако ништа не кошта, јер се све телевизије које су добиле националне дозволе потписују латинично.

Старији ће се сетити каква је помпа била кад је Француска објавила рат американизацији своје културе, јер је француски језик узмицао пред енглеским. Држава је донела прописе и одредила квоте за француске и увозне (читај, холивудске) филмове на биоскопском репертоару.

Французи су можда одбранили француски, али тешко да ће добити Оскара осим ако не одлуче да синхронизују филм на енглески.

Увођење филмских квота у Србији је мало незгодно, јер имамо више филмских фестивала него што годишње снимимо филмова тако да нам француски модел не паше. Можда је бољи неки други, на пример хрватски.

Озбиљне државе воде рачуна о свом језику и писму.

А држава Србија данас има пречих ствари. Постала је самостална туђом вољом, притискају је да се одрекне дела своје територије, условљавају је "шевенингенском" визом за улазак у европску породицу, суседи се парниче са њом... Никако да донесе устав. Чудо једно од проблема, па ко ће још да размишља о белој куги, језику, писму, или екологији.

Ако је реч прва, језик и писмо су одмах за њом.

Сачињена су два предлога новог устава. У једном се помиње званични језик српски са писмом ћирилицом, а у другом српски језик са ћирилицом и латиницом равноправно.

Некада је такође било равноправно, а после тога још равноправније, јер прваци нису морали да уче чак пет језика (али не и енглески). Учили су, а да то нису ни знали, и српски, и хрватски, и босански, и бошњачки и црногорски (за ученике националних мањина градиво је било још обилније).

Данас у Србији уче само српски језик, равноправно и ћирилицу и латиницу.

Предлози за језик и писмо у новом уставу, како то обично бива у Србији, одмах су поделили су Србе у два табора, латиничаре и ћириличаре. Потежу се аргументи, од Вука и Гаја, Светог Саве и Стефана Немање, па до Кирила и Методија. Једни се плаше да ће им бити угрожено право да користе абецеду, а други да ће азбука да одумре и да је и законом треба заштитити.

Ако усвајање устава буде зависило од исхода ове јавне расправе о писму начекаћемо се ми још устава.

Да ли ће државни чиновници, учитељи, уредници, брендомани, издавачи, поштари, интернет провајдери... убудуће на прво место стављати ћирилицу не зависи од слова у уставу колико од свих нас који пишемо (рачунају се и потписи на меницама за кредите). У ову групу не спадају фирмописци само под условом да са енглеског пређу на неки други, рецимо, кинески језик.

Ако већ говоримо српски да нас цео свет разуме, можда би било добро и да пишемо ћирилицом да нам не кажу да смо неписмени.