Пролеће у знаку свежих бразди под Грмечом

Нови Град – У Великој Рујишци, у новиградској општини, никада се није знало колико дуго ће вредити географска карта, јер се она мењала кад год би које војске и владари пролазили Подгрмечом. Срби овог дела Подгрмеча вековима су се селили тражећи неки „резервни” кров над главом, али су се многи и враћали.

– Село је вековима било на ветрометини историје. Посебно у време аустријског и Отоманског царства и њихових сталних сукоба. Тако је, због страха од Турака, свештеник Ђорђо Гак, 1790. године, повео из Велике Рујишце у избеглиштво сто двадесет српских породица. Када су се прилике и односи два царства смириле, сви су се вратили у родни крај. Сељани су бежали и за време Другог светског рата, али и у јесен деведесет и пете када је, под најездом Дудаковићеве војске у избеглиштво кренуло целокупно становништво Велике Рујишце. Неколико година касније већина их се вратила, прича професор Драго Тодић.

Почетком двадесетог века у рујишкој парохији било је око две и по хиљаде становника. Данас их је, у шездесетак домаћинстава, само око сто педесет.

Пре сто педесет година, у Великој Рујишци је била прва школа на подручју данашње новиградске општине. Тридесет година касније освештана је и месна црква подигнута на месту на коме је некада давно био манастир.

Данас у Великој Рујишци, пролеће у знаку стотине хектара бразди под Грмечом. Никли и нови пластеници и перадарске фарме. И стада се забелела. Од заборава отргле се приче попут оне о посланику бивше краљевине, Марку Гаковићу који је у својој кући у Великој Рујишци имао библиотеку са више од три хиљаде књига. Кажу да веће није било у новиградској општини... Прича се и о мировном већу који је у Великој Рујишци, да не би ишли на судове, мирило многе сељане. Углавном супружнике.

– Када је слављена годишњица бригаде којом је командовао херој Титове војске Миланчић Миљевић, на ливади под Туком, недалеко од сеоске цркве, била је софра за којом је јело десет хиљада Грмечлија и њихових гостију. Кажу да су се за Миланчићеву гозбу заинтересовали и они који, у Гинисову књигу, уписују необичне рекорде, сећа се Јово Умићевић.

Недалеко од Јовине куће је стогодишњи буквик и нешто млађа кућа из које је њен последњи становник отишао пре тридесетак година. Био је то Љутица – Љутан Терзија, досељеник из Лике и даљи рођак Николе Тесле. Старина је и умро, а да ниједно стабло букве није посечено у том буквику. Дрва за огрев би кући довозио десецима километара далеко, али са букава из његовог гаја нико није смео да откине ни грану, а камоли да је посече. У буквик ни данас нико не улази са тестером и секиром.

(/slika2)Подаље од Љутановог буквика је и „магазин”, омања зиданица у којој је, поред ковачнице, била и крчма. Сваке суботе, када је у чаршији пазарни дан, око те зиданице би се сливали сељани из двадесетак грмечких села. Ту би попили понеку чашицу ракије брље и договорили нови састанак у „магазину” када пођу кући са пијаце.

Тада су се, каже Драго Тодић, у крчми причале приче о јунаштву Грмечлија, попут оне о деветоро браће Вајагића. Сви су радили у Америци, а када се заратило добровољно су дошли да бране отаџбину. Свих девет солунских добровољаца, одрадило је своју обавезу, преживело ратне страхоте и поново се отиснуло у Америку.