Америка не може сама да води свет

„Самит Г-20 у Лондону другачији је од свих претходних сличних окупљања, зато што су овог пута лидери имали јасан и веома хитан дневни ред – да потврде жељу за дијалогом у превазилажењу најтеже глобалне економске кризе од „Велике депресије”. Иако је Америка и данас несумњиво водећа сила света, она више не може и не треба свет да води сама, као што је то био случај после краја хладног рата. Источна Азија, а пре свих Кина, игра све важнију улогу у текућој прерасподели глобалне финансијске и политичке моћи. Ипак, Кина нема намеру да доведе у питање статус Америке, нити да је замени”, истиче професор Чен Ђан, професор историје на америчком универзитету Корнел и гостујући професор на чувеној Лондонског школи за економију и политику.

Боравећи у Београду на међународном семинару Факултетаполитичких наука о Балкану и свету од краја хладног рата до 21.века, професор Чен прихватио је,за време одржавања самитаГ-20, интервју за „Политику”.

Какав је значај самита Г-20 у Лондону, који је јесенас, по избијању глобалне кризе, био означен као „прекретница у креирању нове глобалне финансијске архитектуре”?

Самит Г-20 је веома значајан скуп, иако је трајао само четири ипо сата. Лидерима водећих земаља постало је изгледа јасно да глобална криза захтева отворен глобални дијалог. При том различите земље имају различите листе приоритета и очекивања од Г-20. Те разлике не могу да се превазиђу на једном самиту. Упркос томе имају прилику да се сусретну, покушају да се зближе и утврде размере међусобне сагласности. У том контексту сусрет америчког и кинеског лидера Барака Обаме и Ху Ђинтаоа био је од ванредног значаја. Амерички лидери од времена Ричарда Никсона –са изузетком Џимија Картера који једини није посетио Кину –одржавали су веома блиске контакте са кинеским лидерима.. Састанак Г-20 био је прва прилика да се Барак Обама сусретне са Ху Ђинтаом: њихова најава намере за стварањем стратешког партнерства уноси ново поверење на међународну политичку сцену. Свет је данас веома измењен од времена хладног рата. САД данас није сила на заласку као што понеки сматрају: Америка остаје водећа светска сила, али данас више не може и не треба да води свет сама. Кина јесте сила у успону, али не са намером да угрози статус Америке. Кина осим ванредних предности има и низ озбиљних слабости. Зато су кинески лидери данас прилично неодлучни, чак и да говоре о томе колико би та велика земља могла да игра важну улогу у решавању текуће глобалне кризе.

Где би требало данас ставити односе САД и Кине у оквирима међународне политичке сцене?

САД и Кина не могу разговарајући само о себи да дефинишу међусобни дневни ред. Постоји низ бочних приоритета на обе стране: Северна Кореја, Иран… не заборавите, САД су још у рату у Авганистану и у Ираку. Такође постоје веома сложена домаћа питања: што се Кине тиче, засигурно унутрашње теме имају далеко већи приоритет у односу на било које међународне теме.

Међународна јавност је засута злокобним прогнозама развоја текуће глобалне кризе. Да ли истиче време за њено решавање? Прети ли свету колапс модерног поретка?

У историји је било примера далеко озбиљнијих криза од садашње. Ми историчари не бавимо се предвиђањима будућности. Ипак не сматрам да ова криза означава крај света. Људско друштво је повремено изложено озбиљним вишегодишњим подрхтавањима, али верујем да су, упркос фундаменталној кризи, темељи поретка стабилни, поготово у САД. Ова криза није попут оне из тридесетих година прошлог века, која је довела у једном тренутку до стварања алијансе незадовољних држава попут нацистичке Немачке, фашистичке Италије и милитаризованог Јапана. Данас велики број земаља широм света исказује озбиљну потребу за сарадњом, међународним дијалогом. Криза јесте озбиљна, али сматрам да нема разлога за фатализам.

Какав би профил на међународној сцени желела да има Кина у будућности? Ко су још нововековне силе у настајању?

У првом плану видим, пре свега, земље из такозване групације БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина). Сматрам да Кина међу њима има највеће изгледе да стекне нови статус на међународној сцени. Неки тврде да Индија више обећава, али мислим да се та земља суочава са сложеним бременом друштвеног наслеђа из претходног времена. Кина је огромна земља са изузетним културним и цивилизацијским наслеђем и замахом технолошког развоја. Кинески народ је платио скупу цену током периода револуције. Ипак, кинеска револуција је рашчистила терен за марш ка модерном времену. У послереволуционарном добу, све до данас, Кина је успела примитивном и касније разрађеном варијантом акумулације капитала да обезбеди изузетан привредни раст и друштвени развој. Данас је трећа економска сила света, и пред њом је пут ка демократизацији друштва. Глобална трансформација засигурно ће фокус окренути источној Азији. Тај регион, након привредног процвата Јапана и „четири мала змаја”, а сада и Кине, играће све важнију улогу у у текућој прерасподели глобалне финансијске и политичке моћи. Не чуди ме што ће следећи самит Г-20 бити организован у Азији, истиче професор Чен Ђан.