Рупел, Бадинтер и осамдесет одсто републике (2)

ЕЗ је на темељу тих принципа пресекла одлуку којом су Словенија и друге државе настале на тлу некадашње СФРЈ "испуниле услове за признање статуса државе". Словеначка "темељна уставна листина о самосталности и независности Републике Словеније", на пример, одређује да су словеначке границе дефинисане "међународним уговорима СФРЈ и границом између Републике Словеније и Републике Хрватске у оквиру досадашње СФРЈ".
Спољна политика СРЈ, међутим, током распада претходне државе није признавала ваљаност тих правила већ је инсистирањем на континуитету Југославије захтевала право на самоопредељење српског народа који живи у новим државама насталим на подручју СФРЈ. У уводу књиге "Државне границе и унутрашња територијална подела СФРЈ" академик Александар Фира, на пример, закључује да не постоје "никакви документи" и да нема ни "изјава сведока којима би било могуће веровати" у случају утврђивања "авнојских" граница. За српску дипломатију те границе нису биле "легитимне" већ "вештачке" а пре свега "партијске", наметнуте на штету српског народа.

После Дејтонског споразума су резерве у том погледу отклоњене; Србија признаје све републике некадашње СФРЈ у границама које су оне имале за вакта бивше заједничке државе. Политички врх Србије зато данас за Србију не тражи ништа више, али ни мање од онога што је дато свим осталим републикама некадашње СФРЈ. А то је признање територијалног интегритета Србије. Тај захтев је по питању границе између Србије и Албаније још посебно важан, јер та граница није одређена само пресудом "Бадинтерове комисије" већ је поново потврђена и хелсиншким закључним актом из 1975. који говори о непроменљивости граница у Европи.

Словенија, рецимо, сваки час потеже Бадинтера кад су у питању локална погранична спорења са комшијама с југа. Службена Љубљана стално прети Загребу Бадинтером, а некадашњи председник Словеније Јанез Становник није заборавио да 28. новембра 2002, када је примао орден из руку тадашњег шефа државе Милана Кучана, подсети да је "међународно признање (Словеније) било могуће само зато јер је Бадинтерова комисија... пресудила да се мора поштовати Хелсиншки принцип о непроменљивости европских граница". Отуда нико, па ни службени Беч, током осамостаљења Словеније није оспоравао важење старе "сенжерменске" границе између Аустрије и Краљевине СХС, нити је Мађарска помислила да тражи "самосталност" и још једну мађарску државу за своју мањину у Прекомурју, покрајини која је Тријанонским споразумом постала део Краљевине СХС, а која је данас део северозападне Словеније.

Начело међународног права да после пропасти државе пропадају и њене обавезе не важи, разумљиво, за њене дугове нити за међународне границе. Јесте Италија после осамостаљења Словеније покушала да на основу "битно промењених околности" од званичне Љубљане испослује враћање дела некретнина "оптаната", Италијана исељених из приморског дела Словеније после Другог светског рата, али није смела да оспори Осимским споразумом утврђену границу између некадашње Југославије, а сада Словеније и Италије.

Уговори о међународним границама спадају у посебну групу "радицираних", дакле основних уговора, код којих државе које би хтеле да оспоравају споразуме не могу да се позивају на "битно промењене околности". У том грму лежи разлог одакле у свету толико нервозе због Косова. Чак и да дође до "једностраног" признања независности Косова од дела држава, такво би признање било не само нелегално, него би по слову међународног права Србија полагала право да и убудуће Косово сматра својом територијом.

Отуда је и повезивање Резолуције 1244 и уставног положаја Републике Српске било потпуно оправдано. То нити "мирише на политику Милошевића из 1990.", нити је "ново прављење циркуса на европском тлу", како тврде неки аналитичари. Тло на коме се распростире српска држава је онолико српско колико је немачко тло немачко, а словеначка територија словеначка, и тамо никоме не пада на памет да ту мења редослед у корист Европе. Укратко, Београд има толико права да се позива на Бадинтера (и целовитост своје територије до границе с Албанијом), колико Љубљана или Загреб или Брисел. Они, који би да пониште територијални интегритет Србије пропагирањем нетом смишљене формуле "Косово је било република у СФРЈ", играју се ватром дуплих критеријума, заборављајући да тај пламен може да захвати не само Балкан, него и Европу.

--------------------------------------------------------------------------

Услови само за републике

Занимљиво је да оне европске државе које данас прете једностраним признавањем Косова као државе, таквим претњама уистину поништавају сопствена начела која су наметнуле себи и свету као основу за признавање држава насталих распадом СФРЈ. Те услове су чланице тадашње ЕЗ утабале прихватањем "декларације о Југославији" у којој су записале да су спремне да признају независност република некадашње СФРЈ, али само ако нове државе испуне четири услова. Зато су све републике, претенденти на државност, до 23. децембра 1991. морале да се изјасне у оквиру мировне конференције о Југославији да ли желе да буду признате као самосталне државе, да ли прихватају "смернице ЕЗ за признавање нових држава у источној Европи и Совјетском Савезу" (поштовање људских права и слобода, признање Хелсиншког акта и непроменљивост граница), да ли прихватају постулате оквирне конвенције о људским правима и правима националних мањина те да приложе изјаву да ће "и даље подржавати напоре генералног секретара и Савета безбедности УН и наставак конференције о Југославији".

Све државе су морале да предају и изјаве да немају територијалне захтеве према суседним државама и да неће вршити "пропаганду" у смислу територијалних захтева. На основи овога су четири државе некадашње СФРЈ (са изузетком Србије и Црне Горе) затражиле признање земаља учлањених у ЕЗ. Закључци Бадинтерове комисије били су да Словенија и Македонија испуњавају тражене критеријуме, док је у случају БиХ и Хрватске Бадинтерова комисија изразила одређене резерве. За разлику од ових примера, Косово никада није било република у некадашњој СФРЈ, а уочи одлучивања о статусу није ни приближно достигло стандарде које су морале да испуне друге бивше републике некадашње СФРЈ.

--------------------------------------------------------------------------

Експерти за Србе

Да је службена Љубљана, без обзира на чињеницу да њени "експерти за тумачење српског случаја" углавном више од деценије нису крочили на тло Србије, успешна у мешетарењу на тлу бивше СФРЈ, доказују изјаве бројних европских званичника који током боравка у Љубљани вазда истичу словеначку предност у односу на остатак Европе јер "одлично познаје Западни Балкан". На страну што неки пензионисани словеначки политичари, попут Милана Кучана, упозоравају да није морално да се Словенија толико уплиће у расплет балканског чвора, јер није и не може бити непристрасан експерт у региону у коме је сама дубоко огрезла у сва протекла политичка збивања у претходној "заједничкој држави", Рупел и влада премијера Јанеза Јанше не деле исти политички кредо. На Косову су словеначки полицајци, а Јаншина влада планира да ускоро поново повећа и контингент војника, уз разгранату привредну сарадњу.

С обзиром на то да се Рупел у прошлости већ доказао као политичар из таквог теста коме "креативност" није проблем кад то од њега затражи, на пример, Хавијер Солана (по питању проналажења начина да пусти Агима Чекуа из словеначког затвора), онда није нереално очекивање да Рупелових "80 процената", у наставку те "креације" постане тврдња да је "Косово 100 одсто било република у СФРЈ", како је то вашем дописнику у Љубљани цинично натукнуо познати политички аналитичар.