ДОЗВОЛА ЗА УБИЈАЊЕ

Најбољи међу нама, што је описна синтагма за народне посланике, уселише се у реновирану зграду парламента. Одмах смо од господина Палме сазнали да оних сто кила меса, које дневно поједу изабрани, није требовано како ваља. Неко је исту количину наручио и за напуштену мензу, ваљда за сваки случај. И то је наречени господин с правом оценио као небудност и штеточинство.

 Цене остају исте, могло би се рећи стимулативне, па је рецимо чорба јефтинија него у народној кухињи. Ко је појео онај вишак од сто кила пробраног меса, не зна се.

Али, већ првог дана у новим скамијама, посланици су стигли да се посвађају око места за седење. Та скупина, међу којима су се затекли и неки у осликаним пиџамама, подсећала је на беспризорни разред, који у доколици шиканира недужну учитељицу.

Мада, није било баш тако. Председница скупштине је лепо почела да дели опомене пред искључење, а затим и удаљење из тог скупог забавишта. Не верујемо да је то много помогло, или да ће помоћи. Има тамо још људи који лако ступају у свађу са психијатрицом. Али, и она не може бесконачно да дели црвене картоне. Треба јој кворум. За било шта што парламент озбиљно ради. За доношење закона, на пример.

То је само фрагмент из раздраганог живота српске народне скупштине. Ма шта се догађало у држави, тамо весеље и насиље никада нису престајали. Тачно је да су нам потребне норме по стандардима ЕУ, а ови наши касне више од сто закона. Пре било чега, њима је потребно правило посланичке службе о распореду у клупама. Редар у сали и кодекс о уљудном понашању. Под условом да такав папир уопште прихвате они који су уверени да је уљудно све што раде.

 Али, Србији је потребно нешто од чега нам зависи опстанак: Закон о саобраћају. Само овог викенда, само у београдском атару погинуло је осморо људи. Манири које посебно фрустрирани Срби исказују на путу јесу чин необузданог насиља. Ту ова и оваква полиција не помаже, јер би било неизбежно имати милицајца по глави возача који убија. Многи више не возе, они су наоружани аутомобилима. Да ли су под опијатима, под ракијом, да ли су суицидни или равнодушни према свему – скоро да је свеједно.

Неколико покушаја да се закон донесе бар пред владу, пропало је. Један предлог је, наводно, био сувише благ и сувише услован. Други, напротив, преко сваке мере ригорозан. Писали су га полицајци, и у тексту су себи дали сувише велика права у односу на недужне возаче.

Чуло се да следи писање правог закона, али то је тек нормативно зидање Скадра на реци Бојани. Лепо рече онај полицијски експерт: „Нама је закон о саобраћају нужан као живот. Гине се као у рату, а ми смо немоћни. Што нам више времена утекне, биће све више погинулих, а ми све немоћнији!”

Човек није мислио само на полицију, већ на све оне који се усуђују да седну у тај покретни лим и крену негде. Сећам се шездесетих кад сам положио возачки испит, познавао сам неког Богосава Живановића, бистрог моравског сељака. Био је богат, имао је и ауто, али га је возио само неколико месеци. А онда је вожњу препустио млађима од себе. Овако је образложио своју одлуку да више никада не вози: „Ја тачно знам која будала иде одовуд, познавам добро себе, ал’ не знам која будала иде одонуд, на мене!”

Чича Боге је још тада рекао једну крупну ствар. Можеш ти да тераш пажљиво и стрпљиво, као онај возач госпође Дејзи, али то не обавезује насилника на путу. Може да убије и себе и тебе, чак и ако прописно стојиш на паркингу. Дешавало се онолико пута!

Наравно да закон неће научити такве лудаке да буду нормални, чак ни да поштују прописе. Али ће их спречити да возе. У томе је суштина закона о саобраћају у оним државама које су о путним стратиштима давно научиле много више од нас.

Ево примера из једне америчке државе. Возиш ли десет миља брже него што ти је одобрено одговарајућим знаком, губиш дозволу на шест месеци. Ако си се залетео двадесет миља преко норме, одмах губиш дозволу на годину и идеш у апс три месеца. Ако си при том пијан, губиш право да икада возиш. Такво биће већ са првим прекршајем добије досије у полицији, и то се више не брише.

Али, најбоље је ово: возач који прекорачи дозвољену брзину 30 миља, а при том је још трезан. Такав иде у лудницу на три месеца испитивања о свом трошку, па ако се покаже да је нормалан иде у затвор.

Не, овај текст није намењен писцима закона. Они ће знати шта треба урадити да српски лудаци за воланом буду спречени да возе толико често. Коначно, није могуће искоренити несреће на путу, као ни посебно махните возаче, који не подносе да било шта буде испред њих. Њима је свеједно хоће ли уопште да стигну тамо где су наумили, и где ће седети посланици који поједу сто кила меса у једном дану.