Били смо први хришћани у Медини

Саудијска Арабија је релативно млада краљевина, настала тек 1932. године када је краљ Абдулазиз бин Абдулрахман ал Сауд ратовима и касније женидбама ујединио бедуинска племена ове велике пустињске земље.  

Вечера почиње пред поноћ, а поглед на столове са храном говори о неизмерном богатству владајуће породице. Поред традиционалне саудијске хране, ту су намирнице из читавог света, од јастога до италијанске пасте. Све свеже спремљено и добављено само за ову прилику.

Боравак у Ријаду траје три дана. За то време обишли смо стари сук , били на пикнику у „замку”, копији старог бедуинског села, и посетили археолошки и национални музеј. Посебан простор посвећен је аутомобилима оснивача државе, краља Абдулазиза. Три прелепа „ролс-ројса”, за које би колекционари олдтајмера дали богатство, испуњавају собу. Један од њих представља поклон бившег британског премијера Винстона Черчила. Зли језици кажу да су лимузине у перфектом стању, јер заправо нису ни вожене. У то време земља није имала путеве, а сам краљ није умео да управља возилом. Камиле су биле једино превозно средство.

Из Ријада војним авионом „херкулес”, у који су убачена седишта, стижемо у Медину, свети град, у који заправо хришћани не могу да кроче. Не знам да ли је тачно, али су нам рекли да смо једини хришћани који су се у новије доба приближили и прошли овим исламским светилиштем. Додуше, само из аутобуса, и из далека, видели смо нову џамију, насталу на месту прве исламске богомоље коју је у 7. веку саградио пророк Мухамед, када је из Меке побегао у Медину.

Путовање нас је даље водило прво у оазу Ал Ола, где се гаје једне од најбољих урми на свету. Ова земља има много сорти урми, које називају „пустињским хлебом”, због којих су у прошлости бедуини водили ратове..

Како смо се приближавали месту Мадаин Салех, узбуђење је расло. Реч је о другој престоници Набатејаца, када су били протерани из Петре, данас Јордан, после пораза од Римљана, неколико векова пре Христа. То је место где још увек није крочила нога туриста. Под песком се налази затрпан читав град Набатејаца који су држали ову оазу на путу свиле ка Индији и Кини и строго контролисали пролаз сваког каравана, јер су имали воду. Како нас обавештава наш водич, пре две године почела су ископавања и ту је боравио један тим археолога из Сједињених Америчких Држава и из Немачке. За сада су само обележене породичне гробнице уклесане у брда, чији улази са колонадама подсећају на римске или грчке храмове. Човеку просто застане дах од лепоте и изненађења како је неко усред пустиње, у суровим условима превелике врућине и снажних ветрова, направио нешто што ће сигурно постати део светске баштине, попут поменуте Петре.

Леа Васиљевић