Вратити срце Арчибалда Рајса

Врање, Лесковац - Чланови Друштва пријатељства манастира Хиландара „Свети краљ Милутин“ из Пчињског и Јабланичког округа су после посете спомен-цркви и спомен-костурници изгинулим српским ратницима у Првом светском рату на Кајмакчалану одлучни да се поведе организована акција за очувању и заштиту овог изузетно значајног историјског споменика. Како за наш лист каже Братислав Ранђеловић, председник, Друштво ће путем својих адвоката преко међународних фактора и организација затражити да се у мермерну урну врати украдено срце др Арчибалда Рајса, великог пријатеља Срба. – Чланови Друштва пријатеља ман

– Последња жеља др Рајса била је да његово срце буде међу хиљадама храбрих српских ратника. Др Арчибалду Рајсу је жеља услишена и његово срце се све до Другог светског рата налазило у мермерној урни, кад су је бугарски фашисти поломили и однели асрце сакрили. Упутићемо захтев да се срце врати тамо где му је место, каже Ранђеловић и додаје:

–Наши преци из Дринске дивизије, Седмог пука Дунавске дивизије и Добровољачког одреда су од 12. до 30. септембра 1916. освајали Коту 2525. То је данашња Кота 2521, јер су јака топовска разарања у Кајмакчаланској бици просто „појела” четири метра планине. Осим орлова високо на небу је руина од болнице Арчибалда Рајса. Ту је граница између данашње Македоније и Грчке.

   Капела на Коти 2521 одише достојанством и поносом, али године небриге и неопростиве лакоће заборављања сопствене историје направиле су од овог светог места огледало нас самих. На стратишту је спомен-костурница, где је само Дринска дивизија имала 3.804 војника избачена из строја, озидани саркофаг, који је као и читав спомен-комплекс већ у стању угрожености. Крст на капели само што није пао, Пупинова звонара не ради, капела прокишњава.

Група Грка нешто ради на својој страни границе. Један Македонац из Битоља је са собом повео породицу. Дошли су, каже, да одају пошту ослободиоцима његове „татковине“. Срамота га што македонске власти не чине ништа да покажу поштовање према онима без којих данас Македонија не би ни постојала. А, онда мало српско војничко гробље у Скочивиру зарасло у драч и коров. На српском војничком гробљу у Добрвени стотинак споменика с којих је невреме избрисало сваки запис, осим оног главног – да су ту своје кости оставили војници не старији од двадесет лета, углавном Крагујевчани. Као да се у овом беспућу још увек чује лелек мајки које никада нису стигле до гробова својих прерано погинулих синова. Од зграде Врховне команде у Бачу остао једва један зид, и он претворен у јавни нужник, вели Ранђеловић и наставља:

– У Битољу су и два војничка гробља. Француско и Војничко (српско). На импозантном споменику доминирају речи захвалности француским јунацима „погинулим за Француску и Србију“. На мање од километра налази се и Војничко гробље. Тако стоји на натпису изнад улаза. Гробље је још неограђено. Велика капија од кованог гвожђа однета је или украдена. Ту је и балега коју су оставиле краве Албанца чија је штала у близини. Нема никаквих ознака да је то српско војничко гробље. На неколико гробова осим имена и чинова српских официра којима су на сликама, свима редом, оскрнављена лица, не сведочи да овде леже кости српских јунака. На 1331 крстачи само бројке, без иједног имена и презимена, како је ред и како је то на већини војничких гробаља, каже Братислав Ранђеловић и додаје да је на нама, а посебно на српској држави да одлучи да или ћемо одржавати споменике или ћемо признати да нисмо достојни својих предака који су задивили свет.

А. Давинић