Немушта солидарност

Влада још није изашла у јавност с ревидираним програмом за покривање буџетског дефицита, али је већ сада сасвим извесно да се одустало од линеарног опорезивања свих плата и пензија већих од 12.000 динара. Тај намет ће изгледа закачити само половину радника с платама већим од 40.000 динара у јавном сектору или око 300.000 од 580.000 запослених, јер ће, како се најављује, школство, здравство и полиција бити изузети. И ту би требало да се стави тачка на идеју о немуштом „солидарном опорезивању” сваког ко месечно прима мало већу цркавицу од 120 евра.

Чак и када је та идеја лансирана многи су се питали у чему је тај порез заслужио атрибут „солидарности”. Тиме што ће свако бити ударен по џепу без обзира на то колико пара има, да би, ваљда, из тако масовно и масивно скупљених пара помогли своју државу у њеној навици да и даље немилице троши бар половину новоствореног националног колача. Добро је што се у разним владиним ресорима у том одсутном тренутку нису сетили и неког новог солидарног зајма, као 1988, када су се, под видом обавезне добровољности, уписивале плате и знатне девизне суме за „Препород Србије”. Како је тај пројекат прошао не треба много подсећати. Не само зато што од тих пара највећи број грађана Србије није имао никакву вајду, пошто су се малобројни миљеници бившег председника Слободана Милошевића обогатили, већ и због тога што је играње на карту солидарности у економски, друштвено, па и етички веома раслојеном друштву – чиста хипокризија власти. С ким милиони осиромашених, по свим основама, да буду солидарни – с владом и њеном администрацијом која није у стању да смањи своје расходе и прилагоди их платежним могућностима привреде и грађана? Или, што је још горе, не уме да организује своју пореску и финансијску администрацију у наплати својих, изворних прихода, али и да жешће, као свуда у свету, прогресивним стопама опорезује богатије слојеве друштва. Да имућнији плаћају више, а сиромашни мање. То би, ако се у схватањима није ништа изменило, требало да личи на солидарност. Дакле, да свако плати данак држави према властитој економској снази, а не намет – на вилајет, па како кога закачи.

У целој причи, која нема никакве везе са актуелном светском кризом и рецесијом, која нашим економским властима све више постаје алиби за рђаве и неблаговремене потезе, остаје нејасно због чега држава, па и њене локалне самоуправе, које су и на сам наговештај да би им администрација из Београда могла закинути који динар, запиштале до неба, не креће са агресивнијом продајом не само краткорочних, већ и дугорочних обвезница по повољним каматама с могућношћу да се ти папири продају и на секундарном тржишту. Не само код нас. Муниципалне обвезнице нису непознаница, али оне у исти час значе и много другачију расподелу политичке и економске моћи, а тиме и одговорности за оно што се учини или – пропусти. Вероватно их зато и нема.