Процес плесне деконструкцијe

На сцени „Сава центра”, у оквиру Београдског фестивала игре, гостовала је позната британска плесна компанија Вејн Мек Грегор – Рендом денс из Лондона, и извела „Ентитет” („Entity”), плесни комад на музику Џона Хопкинса и Џоби Талбот, последњи део трилогије (AteXia, Amu, Entity) везане за истраживања којима се компанија и њен кореограф баве последњих неколико година. Та истраживања у вези су са спојем науке и креативног процеса стварања, као и питањима: да ли симетрија и асиметрија тела утичу на баланс и губљење баланса, да ли облик срца и брзина крвотока утичу на начин на који се крећемо, да ли, и како, мисао формира људски покрет, или пак да ли, и на који начин, покрет може да утиче на процес мишљења...

Осим утицаја науке, њених методолошких и теоријских принципа, Мек Грегора занима и свет технике и нових технологија, као и њихово учешће у креативном процесу. Чини се да кореограф тела играча, у последњем делу трилогије, третира као својеврсне програмиране машине. Они у„Ентитету” делују као полуроботизована створења, као супериорна раса без емоција и без полности. Дуети, било да су мушки, женски, или мешовити немају никакве полне манифестације већ делују хермафродитски и дехуманизовано, а снага играча, њихова енергија и супериорност у кретању заиста задивљују.

У растакању и разлагању људског тела – рада сваког мишића, зглоба, тетиве, нерва... МекГрегор иде корак даље од Вилијама Форсајта (чији је утицај у његовом плесном стилу заиста неоспоран), па он ту врсту плеса још више механизује и дехуманизује, а ефекти су врло често фасцинантни. Поготово у случајевима када кореограф успе да у својој креацији досегне завидни ниво оригиналности и зачудности. Јер, по угледу на девијације нерава у мозгу, које доводе до промена у држању и кретању тела, МекГрегор деформише покрет да би га већ коју секунду касније вратио у стање чисте, виртуозне игре. Аутор се, наиме, бави методом изолације појединих делова тела, он жели да ишчаши и разглоби сваку спону у телу, па би можда поклоници Деридиних теорија овај процес рада видели као процес плесне и телесне деконструкције која води ка неким новим, непознатим просторима креације.

Ипак, и поред неких задивљујућих кореографских решења и плесног језика који ниједног тренутка није изневерен, МекГрегор понекад упада у простор празног хода или се, пак, од превелике динамике и набоја око посматрача засити па једно време губи концентрацију. Али, само до следећег тренутка када опет бива привучено неком необичном, узбудљивом плесном реченицом.

МекГрегор бира играче чија је радозналост у истраживању и тестирању сопственог тела безгранична. Он жели да га његови играчи надограђују а не копирају, што они у великој мери и чине јер неки делови групне игре сасвим су сигурно базирани на чистој импровизацији. Играчи и јесу највећа фасцинација ове поставке – њихова тела су гипка, флексибилна, снажна, брза. Сваки покрет је израђен до сопствених лимита и, док један још траје, следећи је већ у наговештају па тај непрекидни низ чини да представа делује као незаустављива енергетска лавина.

Дизајн сцене је такође интересантан и прати идеју кореографа – чине га три огромна паноа на металним сталцима на све три стране сцене, на којима се емитују видео пројекције и који на занимљив начин осветљавају сцену. На самом почетку и на крају представе на пројекцији видимо приказ пса који трчи на покретној траци – метафора за покрет који као да нема краја и граница и чије су варијације у креативном процесу игре уистину безграничне.