Proces plesne dekonstrukcije

Na sceni „Sava centra”, u okviru Beogradskog festivala igre, gostovala je poznata britanska plesna kompanija Vejn Mek Gregor – Rendom dens iz Londona, i izvela „Entitet” („Entity”), plesni komad na muziku Džona Hopkinsa i Džobi Talbot, poslednji deo trilogije (AteXia, Amu, Entity) vezane za istraživanja kojima se kompanija i njen koreograf bave poslednjih nekoliko godina. Ta istraživanja u vezi su sa spojem nauke i kreativnog procesa stvaranja, kao i pitanjima: da li simetrija i asimetrija tela utiču na balans i gubljenje balansa, da li oblik srca i brzina krvotoka utiču na način na koji se krećemo, da li, i kako, misao formira ljudski pokret, ili pak da li, i na koji način, pokret može da utiče na proces mišljenja...

Osim uticaja nauke, njenih metodoloških i teorijskih principa, Mek Gregora zanima i svet tehnike i novih tehnologija, kao i njihovo učešće u kreativnom procesu. Čini se da koreograf tela igrača, u poslednjem delu trilogije, tretira kao svojevrsne programirane mašine. Oni u„Entitetu” deluju kao polurobotizovana stvorenja, kao superiorna rasa bez emocija i bez polnosti. Dueti, bilo da su muški, ženski, ili mešoviti nemaju nikakve polne manifestacije već deluju hermafroditski i dehumanizovano, a snaga igrača, njihova energija i superiornost u kretanju zaista zadivljuju.

U rastakanju i razlaganju ljudskog tela – rada svakog mišića, zgloba, tetive, nerva... MekGregor ide korak dalje od Vilijama Forsajta (čiji je uticaj u njegovom plesnom stilu zaista neosporan), pa on tu vrstu plesa još više mehanizuje i dehumanizuje, a efekti su vrlo često fascinantni. Pogotovo u slučajevima kada koreograf uspe da u svojoj kreaciji dosegne zavidni nivo originalnosti i začudnosti. Jer, po ugledu na devijacije nerava u mozgu, koje dovode do promena u držanju i kretanju tela, MekGregor deformiše pokret da bi ga već koju sekundu kasnije vratio u stanje čiste, virtuozne igre. Autor se, naime, bavi metodom izolacije pojedinih delova tela, on želi da iščaši i razglobi svaku sponu u telu, pa bi možda poklonici Deridinih teorija ovaj proces rada videli kao proces plesne i telesne dekonstrukcije koja vodi ka nekim novim, nepoznatim prostorima kreacije.

Ipak, i pored nekih zadivljujućih koreografskih rešenja i plesnog jezika koji nijednog trenutka nije izneveren, MekGregor ponekad upada u prostor praznog hoda ili se, pak, od prevelike dinamike i naboja oko posmatrača zasiti pa jedno vreme gubi koncentraciju. Ali, samo do sledećeg trenutka kada opet biva privučeno nekom neobičnom, uzbudljivom plesnom rečenicom.

MekGregor bira igrače čija je radoznalost u istraživanju i testiranju sopstvenog tela bezgranična. On želi da ga njegovi igrači nadograđuju a ne kopiraju, što oni u velikoj meri i čine jer neki delovi grupne igre sasvim su sigurno bazirani na čistoj improvizaciji. Igrači i jesu najveća fascinacija ove postavke – njihova tela su gipka, fleksibilna, snažna, brza. Svaki pokret je izrađen do sopstvenih limita i, dok jedan još traje, sledeći je već u nagoveštaju pa taj neprekidni niz čini da predstava deluje kao nezaustavljiva energetska lavina.

Dizajn scene je takođe interesantan i prati ideju koreografa – čine ga tri ogromna panoa na metalnim stalcima na sve tri strane scene, na kojima se emituju video projekcije i koji na zanimljiv način osvetljavaju scenu. Na samom početku i na kraju predstave na projekciji vidimo prikaz psa koji trči na pokretnoj traci – metafora za pokret koji kao da nema kraja i granica i čije su varijacije u kreativnom procesu igre uistinu bezgranične.