Од Титовог омладинца до преваранта

Од нашег дописника
Скопље, 7. априла – Судија скопског Кривичног суда Јани Нича у понедељак је прочитао пресуду саопштивши да се лице Васил Тупурковски „због злоупотребе службеног положаја и овлашћења осуђује на трогодишњу казну затвора”. Учинио је то као као да изриче пресуду неком анонимном транзиционом преваранту, а не некада најпопуларнијем македонском и југословенском политичару др Василу Тупурковском. У двадесетоминутној елаборацији „злодела” које је починио Тупурковски, судија је заправо препричао завршну епизоду из пребогате политичке каријере некадашњег Титовог омиљеног омладинца.

Исти судија је Василовог помоћника у Агенцији за обнову и развој Јована Андонова – Регана за исто дело осудио на двогодишњу казну затвора, али је то готово неважно за причу о краху популарног Цилета.

Нелагодна рола коју је Тупурковски играо годину ипо дана пред већем Кривичног суда у Скопљу у тесној је вези са његовим непоправљивим политичким гафом, несрећнимпризнавањем Тајвана, плаћеног обећањем вредним милијарду долара. Било је то у време кад је Тупурковски, уместо да чека бланко сервирану функцију председника Македоније, основао политичку партију, Демократску алтернативу.

Говорио је тада да до председничке фотеље жели да стигне после провере поверења на парламентарним изборима, које је несумњиво уживао међу својим суграђанима свих националности, без изузетка.

На парламентарним изборима у Македонији одржаним 1998. године појавио се у својству лидера нове партије, овенчан ореолом првог македонског политичара који је у Београду у колективном председништву бивше Југославије оставио неизбрисив траг.

У њој се, иначе, прославио као председник Савеза социјалистичке омладине, не толико по револуционарним потезима колико по лежерном облачењу, изборивши незамисливо право да се у џемперу појављује на седницама државног врха, али и на дипломатским пријемима.

Од џемпера се није одвајао ни приликом два случаја који су га експресно лансирали у орбиту високе југословенске политике; први кад је у својству председника Кошаркашког савеза Југославије прогласио два шампиона државе, а други је у везиса једном од последњих седница ЦК СКЈ, кад је понашање словеначких и хрватских комуниста назвао „непринципијелном коалицијом”.

У Србији и остатку Југославије та касније много израбљивана синтагма ће му донети титулу хероја и омогућити му неограничен приступ свемоћном Слободану Милошевићу. Неколико месеци касније, кад је земљи претио распад, Тупурковски је у тандему са омладинским пајташем Богићем Богићевићем гласао против завођења ванредног стања, а тиме и трајно анатемисан као један од главних криваца за распад Југославије.

Десетак година касније у разговору за НИН Тупурковски је доле потписаном рекао да би увек поступио исто јер је био убеђен да Југославија није Пољска и да њени народи нису заслужили „дисциплиновање” увођењем војне диктатуре.

Приврженост тој земљи Тупурковски ће показати на делу у тренуцима кад је рат био неизбежан. Као једини тадашњи југословенски политичар који је имао приступа у свим завађеним републикама, први је стигао у Борово село, покушавајући да спречи експлозију лудила и потоње крвопролиће.

У Македонији је постао јединствени политичар којем су аплаудирали и Македонци и Албанци. Било је само питање дана кад ће доћи на чело тек осамостаљене Македоније. И уместо да на крилима те популарности заседне у фотељу председника државе, Тупурковски формира нову партију, Демократску алтернативу, и обећава да ће после победе на изборима Македонији обезбедити донацију од милијарду долара.Трик је упалио, његова партија је заједно са вмровцима Љубча Георгиевског освојила власт, а потекли су и обећани долари са Тајвана.

Манипулишући са неискусним премијером Георгиевским, уз подршку из Вашингтона, са позиције потпредседника владе и директора Дирекције за обнову и развој, Тупурковски је издејствовао признавање Тајвана. То је Македонију стајало прекида дипломатских односа са Кином, срећом кратко, а њега, најмлађег доктора међународног права одвело на политичку странпутицу са које се није вратио.

У то време Стојан Андов, тадашњи председник Собрања Македоније, јавно га оптужује за шпијунирање у корист ЦИА. Киро Глигоров је у више наврата изјављивао и у својим мемоарима је написао да је и њега Тупурковски изневерио и осрамотио, кад је у својству његовог личног изасланика са тадашњим аустријским канцеларом Францом Враницким покушао да тргује са уставним именом Македоније.

Он се није много освртао на оптужбе. Глигорову је узвратио да је „стара лажовчина” и наставио да ужива у власти, делећи успут двадесетак милиона од обећаних милијарду долара. Милионске кредите су добили бизнисмени и пријатељи из његове Демократске алтернативе, а он се, после пропасти „операције Тајван” повукао из власти, али и из партије.

У време кад су инспектори Државног завода за ревизију утврдили и обелоданили да је Васил Тупурковски одговоран за проневеру 20 милиона долара тајванских кредита, а јавни тужилац га послао у судницу, његов први другар, познати македонски режисер Столе Попов је у једној ТВ емисији наружио свог дојучерашњег пајташа, назвавши га „античким” лажовом и преварантом.

Непосредно после првог рочишта Тупурковски нам је изјавио да је на делу „класично политичко суђење” и да иза његовог прогона стоје Глигоров и Црвенковски.

Тупурковски је тада још рекао да он није имао никакве везе са одобравањем кредита, те да је то чињено посредством банке и уз валидне папире оних који су тражили кредите. То, иначе, није тачно јер тајвански кредит нико није могао да добије без његовог одобрења. Ту чињеницу на суду је потврдио и другооптужени Јован Андонов, његов некадашњи заменик у Агенцији за развој.

Чекајући на пресуду, чијем изрицању јуче није присуствовао, Тупурковски је пре двадесетак дана по пети пут изабран за председника Македонског олимпијског комитета.

Треба још додати да му је уз трогодишњу затворску казу суд наложио да држави врати 1,5 милиона евра сам – и још милион евра заједно са ортаком Андоновим.