Кад се лати, све позлати

Све је почело од старих слика које је Марко Суботић волео и сакупљао. Посебно су му се допадале оне из периода рококоа, с краја 18. века. Али, већина до којих је дошао су углавном оштећене и обично немају очуван рам, па је и једно и друго носио на рестаурацију. Те услуге су, међутим, постајале све скупље, а није баш ни био задовољан „поправком“. Чинило му се да би сам боље урадио. Прилика да се у томе окуша, непланирано му се указала.

– По професији сам инжењер информатике. Радио сам у „Југостроју” у Раковици. Деведесетих година прошлог века моја фирма је међу првима почела да пропада. Стицај лоших околности подстакао ме је да се више окренем дотадашњем хобију, али и да почнем да сам да правим рамове, по угледу на оне старинске. Пошто о томе нисам готово ништа знао, накуповао сам литературу и разне брошуре у којима је теоријски све било лепо објашњено. Ипак, требало је да ми неки мајстор то и практично покаже. Нисам веровао да у целој Србији готово немам кога да питам.

„Тесто” за орнаменте

Основне ствари научио је, сећа се, од Спасоја Софранића. Није му требало много да схвати суштину. Даље се усавршавао сам и успео да проникне у тајну израде декоративних елемената који рамове чине тако раскошним.

(/slika2)– Не бих себе да упоређујем са старим француским мајсторима који су били прави уметници, нисам им ни близу. Али, у односу на ове наше данашње, сигуран сам да спадам у најбоље. Ништа ја ту ново не не стварам, оно што радим јесу реплике. Трудим се да што верније дочарам оригиналне орнаменте – објашњава наш саговорник.

У те сврхе му служе ваљци са разним мустрама које му израђује гравер. Марко каже да подсећају на оне помоћу којих се праве резанци за супу, а слично се и користе.

– Умеси се тесто за које постоји рецептура: прво се на пари скува туткало, онда се у то додају млевени мермер и још неки састојци, па се руком меси док се не добије компактна маса, као тесто за хлеб. И данас ту масу стари мајстори зову „хлеб”. Онда се на машину намонтира ваљак са жељеном шаром и тесто пропусти кроз њега. Док се  окреће ручица, „испадају“ орнаменти. На лајсну се лепе док су још топли. Сушење различито траје, некад пет, а некад и више дана. Зависи од времена. У сваком случају кад се орнамент сасвим осуши, ошмиргла се , прво грубим, па онда финијим шмиргл папиром. Затим се политира, а кад површина буде глатка као стакло, ставља се водени лепак и лепе златни листићи. На крају се патинира воденим бајцом, па опет политира. Такав рам делује као да је стар бар сто година – каже наш саговорник.

Код рестаурације старих рамова поступак је исти, с тим што је важно да се има бар један део старог рама по којем ће се излити отисак.

– За то је најбоље употребити исту масу од које се прави шара, јер кад се стегне, тврда је као камен, и може да траје иха-хај. Неки раде отисак и у гипсу, али то је више за једнократну употребу. Рестаурацију је врло тешко урадити. Са старим рамом вам је исто као кад узмете крш од аута, па хоћете да га средите да изгледа као нов. Зато сам и почео да правим само нове рамове, не само за слике већ и стилска огледала – објашњава Марко.

Гаранција сто година

Иако увек све уради „по пропису“, некад се догоди да не постигне оно што жели. Довољно је, рецимо, да се орнаменти не осуше потпуно. Зато инсистира да рам стоји код њега бар три месеца.

(/slika3)– Да је орнамент сто одсто сув, зна се по томе што шкрипи под прстима кад се преко њега пеглају листићи злата. Кад га позлатим, могу да дам гаранцију на сто година. На полеђини рама обавезно ставим декларацију, јер људи често не верују да је у питању позлата. И поред тога, многи су сумњичави. Зато сада радим мање прецизно, да би се купци уверили да није у питању подвала – напомиње наш саговорник и додаје да се

многи диве његовим рамовима. Желели би да их приуште, али не могу. Није цена висока, али народ нема пара. На жалост, и добри мајстори, какав је Марко, све су ређи.

– Узимао сам неке млађе да ми помажу и свима се свиђа завршна фаза, али кад виде да томе претходе прљави и груби послови, брзо побегну. Те прљаве послове, иначе, радим у Аранђеловцу јер тамо имам двориште па није страшно кад се приликом шмирглања дигне облак прашине. Овде, у стану у Београду, само наносим позлату. У дневној соби ми је и радни, и изложбени, и продајни простор. Имам обичај да сваки рам који завршим поставим изнад телевизора, седнем у фотељу и уживам да га са супругом анализирам. Увек нађемо неку замерку, али то је ручни рад, не може бити идеално. Ако прија оку, знам да је добро!