Kad se lati, sve pozlati

Sve je počelo od starih slika koje je Marko Subotić voleo i sakupljao. Posebno su mu se dopadale one iz perioda rokokoa, s kraja 18. veka. Ali, većina do kojih je došao su uglavnom oštećene i obično nemaju očuvan ram, pa je i jedno i drugo nosio na restauraciju. Te usluge su, međutim, postajale sve skuplje, a nije baš ni bio zadovoljan „popravkom“. Činilo mu se da bi sam bolje uradio. Prilika da se u tome okuša, neplanirano mu se ukazala.

– Po profesiji sam inženjer informatike. Radio sam u „Jugostroju” u Rakovici. Devedesetih godina prošlog veka moja firma je među prvima počela da propada. Sticaj loših okolnosti podstakao me je da se više okrenem dotadašnjem hobiju, ali i da počnem da sam da pravim ramove, po ugledu na one starinske. Pošto o tome nisam gotovo ništa znao, nakupovao sam literaturu i razne brošure u kojima je teorijski sve bilo lepo objašnjeno. Ipak, trebalo je da mi neki majstor to i praktično pokaže. Nisam verovao da u celoj Srbiji gotovo nemam koga da pitam.

„Testo” za ornamente

Osnovne stvari naučio je, seća se, od Spasoja Sofranića. Nije mu trebalo mnogo da shvati suštinu. Dalje se usavršavao sam i uspeo da pronikne u tajnu izrade dekorativnih elemenata koji ramove čine tako raskošnim.

(/slika2)– Ne bih sebe da upoređujem sa starim francuskim majstorima koji su bili pravi umetnici, nisam im ni blizu. Ali, u odnosu na ove naše današnje, siguran sam da spadam u najbolje. Ništa ja tu novo ne ne stvaram, ono što radim jesu replike. Trudim se da što vernije dočaram originalne ornamente – objašnjava naš sagovornik.

U te svrhe mu služe valjci sa raznim mustrama koje mu izrađuje graver. Marko kaže da podsećaju na one pomoću kojih se prave rezanci za supu, a slično se i koriste.

– Umesi se testo za koje postoji receptura: prvo se na pari skuva tutkalo, onda se u to dodaju mleveni mermer i još neki sastojci, pa se rukom mesi dok se ne dobije kompaktna masa, kao testo za hleb. I danas tu masu stari majstori zovu „hleb”. Onda se na mašinu namontira valjak sa željenom šarom i testo propusti kroz njega. Dok se  okreće ručica, „ispadaju“ ornamenti. Na lajsnu se lepe dok su još topli. Sušenje različito traje, nekad pet, a nekad i više dana. Zavisi od vremena. U svakom slučaju kad se ornament sasvim osuši, ošmirgla se , prvo grubim, pa onda finijim šmirgl papirom. Zatim se politira, a kad površina bude glatka kao staklo, stavlja se vodeni lepak i lepe zlatni listići. Na kraju se patinira vodenim bajcom, pa opet politira. Takav ram deluje kao da je star bar sto godina – kaže naš sagovornik.

Kod restauracije starih ramova postupak je isti, s tim što je važno da se ima bar jedan deo starog rama po kojem će se izliti otisak.

– Za to je najbolje upotrebiti istu masu od koje se pravi šara, jer kad se stegne, tvrda je kao kamen, i može da traje iha-haj. Neki rade otisak i u gipsu, ali to je više za jednokratnu upotrebu. Restauraciju je vrlo teško uraditi. Sa starim ramom vam je isto kao kad uzmete krš od auta, pa hoćete da ga sredite da izgleda kao nov. Zato sam i počeo da pravim samo nove ramove, ne samo za slike već i stilska ogledala – objašnjava Marko.

Garancija sto godina

Iako uvek sve uradi „po propisu“, nekad se dogodi da ne postigne ono što želi. Dovoljno je, recimo, da se ornamenti ne osuše potpuno. Zato insistira da ram stoji kod njega bar tri meseca.

(/slika3)– Da je ornament sto odsto suv, zna se po tome što škripi pod prstima kad se preko njega peglaju listići zlata. Kad ga pozlatim, mogu da dam garanciju na sto godina. Na poleđini rama obavezno stavim deklaraciju, jer ljudi često ne veruju da je u pitanju pozlata. I pored toga, mnogi su sumnjičavi. Zato sada radim manje precizno, da bi se kupci uverili da nije u pitanju podvala – napominje naš sagovornik i dodaje da se

mnogi dive njegovim ramovima. Želeli bi da ih priušte, ali ne mogu. Nije cena visoka, ali narod nema para. Na žalost, i dobri majstori, kakav je Marko, sve su ređi.

– Uzimao sam neke mlađe da mi pomažu i svima se sviđa završna faza, ali kad vide da tome prethode prljavi i grubi poslovi, brzo pobegnu. Te prljave poslove, inače, radim u Aranđelovcu jer tamo imam dvorište pa nije strašno kad se prilikom šmirglanja digne oblak prašine. Ovde, u stanu u Beogradu, samo nanosim pozlatu. U dnevnoj sobi mi je i radni, i izložbeni, i prodajni prostor. Imam običaj da svaki ram koji završim postavim iznad televizora, sednem u fotelju i uživam da ga sa suprugom analiziram. Uvek nađemo neku zamerku, ali to je ručni rad, ne može biti idealno. Ako prija oku, znam da je dobro!