Камп се не повећава

Посета председника Бориса Тадића Египту несумњиво је важан спољнополитички потез српске администрације. У условима када земље које су признале независност сецесионистичке владе на Косову и Метохији чине све да на своју страну привуку и друге државе, овај потез се показује као упозорење да су калкулације оних који су сецесионистичку владу признали погрешене.

Председник најзначајније земље арапског света Хосни Мубарак своме српском колеги потврдио је да Египат неће подржати проглашење отцепљене српске покрајине за независну државу. А то је посебно тежак ударац свима онима који признањем КиМ желе да се покажу као велики пријатељи исламског света. Није никаква тајна да је практично једини разлог због којег су најутицајније западне демократије признале КиМ тежња да се покаже како оне нису против ислама. Посебно због чињенице да се рат који се од инвазије на Ирак и Авганистан води у исламском свету доживео као акт антиисламске политике. Уосталом, скоро је француски председник Саркози на питање зашто су бомбардовали Србију одговорио да су „тиме хтели да помогну муслимане у Босни и на Косову”. Чудно је само да су хтели да помогну Албанцима који су доскоро говорили како им ислам ништа не значи и да је секуларна нација за њих све. Док истовремено тај исти Запад који, наводно помаже муслимане, води стални рат против оних чији се исламски идентитет никако не доводи у питање. Такви су Авганистан и Ирак. Било би стога логично, по мишљењу западних политичара, да све исламске земље признају независност. Али, како видимо, то се није десило. Напротив. Многе од њих, и то посебно оне веома утицајне, то до сада нису учиниле. А велики број обећава да то неће учинити никад. Исламски свет је стар и мудар, то је свет од кога се може много учити. Никакве изјаве да је Србија бомбардована да би се помогло муслиманима не могу прикрити све оне неправде којима је исламски свет, према своме дубоком уверењу, већ дуго изложен. А чији су главни виновници они који кажу да су из љубави према муслиманима били на страни Албанаца на Косову и муслимана у Босни.

Показало се, дакле, да покушај да се независност КиМ повеже са потребама муслимана не пролази у самим исламским земљама јер за њих Косово није централни проблем. Зато муслимани кажу: „Ако желите да покажете да нам мислите добро, помозите нам тамо где нас највише боли. А не на периферији исламског света”. Такође, то је сигурно више него умањило наде заговорника косметске независности да ће се камп оних који су са њима повећавати пре свега из исламског табора. То се очигледно не дешава тако безболно како су они замислили. Тако је оборен главни адут који је коришћен у пропаганди за независност. И то озбиљно дрма стратегију оних коју су на страни сецесиониста. Јер ако је њихов циљ био да придобију муслимане, а не успевају у томе, чему онда признање независности Приштине? Јер какву корист од тога имају поједине земље Запада ако то ни самим муслиманима не одговара. Тако се види да је Србија себи обезбедила за Запад неочекиване савезнике. Додуше, политика признања независности стекла је подршку неких муслиманских земаља Али оне би требало озбиљно да размисле колико је то у њиховом интересу. Јер после Абхазије и Јужне Осетије ништа више није као пре. Сада свако може да призна било коју територију у свету за независну државу, и где је томе крај? У исламском свету су то озбиљно схватили. И најутицајнији актери међу њима строго воде рачуна о овој чињеници. Углавном познавање свих ових чињеница и старих веза представља окосницу наше нове спољне политике. Наш пут јесу евроатлантске интеграције. Али ми немамо ни најмање разлога да заборављамо старе везе од којих смо имали и сада можемо да имамо огромне користи.

професор на Факултету политичких наука