Раскрсница

Влада Србије требало би данас да разматра предлог новог закона о безбедности саобраћаја па да га онда упути парламенту на усвајање. Од овог закона, седам година припреманог и допуњаваног, у јавности се очекује много. Чак, стиче се утисак, и превише.

Најављен је као много строжи и репресивнији. Јер, на путевима у Србији погине 120 људи на милион становника, годишње око хиљаду људи. Сваки трећи болнички дан у овој земљи је последица саобраћајних незгода. Директна штета и губитак због повређивања у саобраћају у Србији износи око милијарду евра за 365 дана.

Новим законом смањиће се дозвољена брзина у насељеним местима са 60 на 50 километара на час, предвиђена је забрана употребе мобилних телефона и антирадарских уређаја у аутомобилима, обавезно је поседовање светлећег прслука и упаљени фарови дању. Предвиђени су и казнени бодови за возаче, много оштрије казне за вожњу под дејством алкохола, па ће возач код којег буде установљено више од два промила алкохола у крви, према предлогу, аутоматски бити кажњен са најмање 15 дана затвора. Све је то лепо смишљено „на папиру”.

Додуше, и у досадашњем важећем закону који је „стар” више од 20 година, постојале су казне, и те како. Али пракса је најчешће демантовала закон. И даље га демантује.

Возачи, зна се, мољакају саобраћајце да их не казне, мите их хиљадарком у саобраћајној дозволи... Бахатост, обест и, како кажу стручњаци, „непостојање страха од санкција” довели су до овакве црне статистичке слике саобраћаја.

У Београду је, на пример, постављено на хиљаде црножутих и осталих стубића којима се онемогућава паркирање на тротоарима. Зашто ако постоји знак забране паркирања. Ако поштујемо знак, издатак за стубиће је непотребан. Каква је то немоћ оних који би требало да кажњавају! Да ли је то признање да казне нису делотворне или да су у „дилу” они који кажњавају и они који би требало да буду кажњени. И шта у том случају значи оштрија казна – скептици тврде да ће само мито бити увећан и да ће се све одвијати по старом.

У Италији, на пример, ако би саобраћајац примио ситниш од возача да зажмури, био би кажњен са три године затвора. И зна се да контролори у цивилу крстаре и праве прекршаје проверавајући поштење униформисаних. Па чик узми ако смеш.

Дакле шта је наш проблем. Истраживало се и утврдило – незнање, некултура и непоштовање прописа. Испада да би само сваки десети наш возач положио возачки испит ако би га поново полагао. A од грађанина који се у самоуслузи или на шалтеру понаша некултурно не можете да очекујете да се понаша друкчије у аутомобилу.

Kад возимо по иностраним земљама и те како смо фини и културни, знамо прописе и не пада нам на памет да митимо саобраћајце.

Тамо све може како се мора, а овде не може и не мора. Значи, закон који тако нестрпљиво чекамо, неће много променити ако се ми не променимо. Сви редом и из корена. Да нас мање кошта.