Криза буши и по души

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 9. априла – Пријатељица је убледела, очи су јој изгубиле сјај, поремећен јој је сан, није јој више ни до шопинга, а ни џогинг је више не окрепљује као некад. Није остала ни без посла ни без куће, за разлику од милиона сународника, али – поменути симптоми показују да је и она жртва „кризитиса”, да тако назовемо „епидемију” психичких потреса изазваних овдашњом економском кризом.

Случај готово истоветан њеном данас наводи и „Њујорк тајмс”. Масачусетској дизајнерки Ен Хабард такође ништа не фали, а ипак је затражила помоћ психијатра јер види како други страдају. Не може, каже, да престане да чита економске извештаје. А они указују да се навелико „губи оно што је стечено” и да проклетство „дабогда имао па немао” може све да стигне…

Криза многе гуши, па им буши и по души, констатују надлежни за колективна и индивидуална поремећена стања. Попуштају, додају, не само финансијски него и нервни системи.

Такав спој наликује, чини се, својевременом београдском слогану „Ко није полудео, тај није нормалан”. Текућа криза многе је нагнала да „њихову нову абнормалност доживљавају као нормалност”,написао је недавно „Ју-Ес-Еј тудеј”. Утисак потврђује и оцена Џона Џонса из организације за „интервентне антикризне услуге”.

Рапорти о сличним исповестима и дијагнозама стижу довде и из многих других земаља. Универзалност тегоба није, међутим, никоме довољна утеха, поготову не овде, у земљи која је заснована на концепту „изузетности”.

Привреда овде није спала на гране Велике депресије (од пре готово осам деценија) али расте – психичка депресија. „За 22 године праксе нисам никада видела тако висок степен депресије и узнемирености као сада, када је ментална чврстина слабија него и после 11. септембра 2001.” (када су извршени терористички удари отетим путничким авионима на циљеве у Њујорку и Вашингтону), каже илиноиски психолог Ненси Молитор.

Национална агенција за превентиву против самоубистава саопштава да јој је број позива за помоћ од јануара прошле до јануара ове године осетно порастао са 39.465 на 50.158. Расту апела нарочито је допринео „економски стрес”, оценио је Ричард Мекион из те службе. „Грађани се жале на дубоку узнемиреност, повећану брачну напетост, кућно насиље, претерану употребу лекова за смирење”, наводи Сара Булард Стек, вашингтонски терапеут и сарадник Министарства за трговину.

То министарство и други владини ресори шаљу угроженима специјалистичке дијагнозе и савете како да се тегобе превазиђу. На интернетском сајту је, на пример, Министарство здравља истакло да „економски потреси (растућа незапосленост, губици на берзи и хипотекарном тржишту) могу да изазову негативне физичке и менталне последице, као што су продужена потиштеност, крајња иритираност, а повремено и самоубилачки пориви, „па препоручује да се „ствари ставе у перспективу, задржи нада у будућност и изврши неопходна преквалификација”.

Најновија анкета њујоршког листа и телевизије Си-Би-Ес показала је да већина испитаника сматра да се економска ситуација не погоршава, али и да се не поправља. Продужени су им, уједно, страхови да ће криза потрајати још годину и више дана, па и да би неко од њихових најближих могао да изгуби посао…

Такве бојазни прожимају, подуже, милијарде људи широм света. Новост је, међутим, у чињеници да исти жмарац сада струји и Америком, упркос њеној тежњи ка „изузетности”.

Зебња се тиме не смањује. Ако нестану изузеци, нестаће и правила, кажу злослутници. Оптимисти сматрају, пак, да су „само” потребна нова правила.

За оба процеса потребан је, сматра се, подужи рок. Док се као све краћи испостављају индивидуални – па и колективни – „фитиљи”…