Непозната ратна прошлост Краљева

Краљево – Догађај из Првог светског рата, због политичких разлога прећуткиван, само делимично помињан у роману "Сећања" Меше Селимовића, недавно је детаљније истражен. У последњем броју часописа "Наша прошлост" краљевачког архива и музеја о томе је објављен текст историчара Милољуба Арсића. Догађај се збио почетком новембра, ратне 1915. године, када су аустријске и немачке трупе стигле надомак Краљева. Снажан отпор су пружиле Дринска и Дунавска дивизија, али у повлачењу. Све то описано је у извештају команди наших снага, али и у књизи "Српски дневник" Фридриха Розенфелда, познатијег под псеудонимом Рода Рода, до којих је дошао историчар Арсић.

Рода описује борбе и улазак аустријских и немачких трупа и Краљево и наводи један необичан детаљ. "Већ сутрадан ујутро је на главном градском тргу подигнут спомен од мермера над гробом каплара Фрица Милера. Немци још ни 24 часа нису били у Краљеву, а натпис на спомену је био угравиран позлаћеним словима, цвеће посађено…"

Зашто тако брзо споменик окупаторском војнику који је био само каплар? 

Наиме, тадашња општинска власт, са председником општине Јовицом Стојковићем на челу, одлучила је да град преда без борбе уз обећање Немаца да народ и град неће страдати. Делегација, предвођена Стојковићем, упутила се у немачку команду која је била надомак града. Тамо су команданту саопштили своју намеру, о чему сведочи и говор који је кћерка поменутог председника општине Даринка Стојковић, касније професор Београдског универзитета, поклонила краљевачком архиву. Говор који је Немцима у име Јовице Стојковића прочитао Ђорђе Радић, професор Пољопривредне школе, гласи: "Господине команданте, као председник општине овог града, част ми је да вам у име грађанства предам град Краљево. Предајући власт у ваше руке уверавамо вас да ћемо се вашим наредбама и прописима строго покоравати, а чврсто сам уверен да ћете ви штедети животе и имања наших грађана…" То је од немачке команде прихваћено и Немци су у град ушли у маршевској колони, на чијем челу је био поменути каплар Милер.

Кад су дошли до центра, један српски војник, заостао при повлачењу, сакрио се иза оближњег хотела "Париз", нанишанио и опалио из карабина. Једним хицем је убио немачког каплара, а онда побегао преко Ибра према Гочу.

То је разгоропадило команданта, Немци су једва, како је Даринка Стојковић тврдила, и уз одлазак њеног оца чак код фелдмаршала Макензена, пристали да не врше терор, али уз исплату контрибуције од 500.000 златних динара. Пошто је општинска каса била празна, богати људи, углавном трговци, скупили су једва 50.100 динара. Пронађен је и списак оних који су дали новац. Немци су некако на ту суму пристали.

Но, после годину дана, при повратку немачке команде и одласку на друге фронтове, према неким изворима, по наређењу Макензена, тај новац је враћен уз услов да се подели краљевачкој сиротињи. Тако је учињено и о томе је пронађен документ – признаница.

Сличних покушаја власти у Краљеву, истина безуспешних, било је и почетком Другог светског рата. Јер то нису дозволиле партизанске и четничке снаге које су опкољавале град, а у њему је, зна се, тих октобарских дана 1941. било великог страдања. После рата, нова власт је и описани давни "дипломатски" потез жигосала као кукавички и издајнички.