ПРОЛЕЋЕ НОВЕ БУРЖОАЗИЈЕ

Благо новим српским богаташима. Не само да пливају у парама, него су и у моди. Они нису подлегли мрачном мазохизму иза којег се припадници новоустоличене српске буржоазије заправо и не труде да прикрију своје благостање, које ни нове мере Владе Србије, ни порези на луксуз не могу да угрозе. Када би устао из гроба Волтер би можда поново написао „Мондена”. У српској верзији. Добитна комбинација постмодерног друштва: луксуз, уживање, благостање.

Чињеница јесте да се појава богатства у Србији, богатства које није наслеђено него стечено ,,мудром експлоатацијом знања и професионалног талента”, дакле та се појава никад није до краја истражила ни расветлила. А богатство је нешто врло конкретно, може се лако изразити у цифрама. Истовремено, богатство је и нешто врло имагинарно што утиче на понашање чак и оних који га немају. За српски, али не само за српски модел богатства поставља се морално питање: нема капитализма без савести, нема благостања без карактера. Из тога произилази питање: како пронаћи људе који знају разлику између амбиције и деструктивне похлепе.

Све је то, наравно, реторика јер наивно је и претпоставити да бизнис, односно богаћење може да се регулише неком врстом кодекса националне части. Наиме, ма колико ми то не прихватамо, сада смо ипак земља моралног релативизма где је „Десет заповести” постало „Десет сугестија”, а на стари списак додата је и једанаеста: „Шта год да се уради, богати ће бити богатији, а сиромашни сиромашнији”.

У условима велике економске кризе и нових мера Владе Србије усмерених да се ублаже последице кризе, врло је тешко дефинисати и постићи морални консензус, а поготово га је немогуће наметнути. Влада би морала да премости овај јаз између реторике и политике при чему постоје неке границе које у потрази за профитом и зарадом не би смеле да се прелазе. Етичари мало говоре о томе шта чини монополистичко понашање, то је посао правника. Владин концепт социјалног партнерства Владе Србије заправо не нуди брза решења за недаће тржишне привреде у транзицији у којој као да царује тржишни фундаментализам. Истина, ниједна стратегија за смањење економске неједнакости не може да замени раст привреде, висок ниво економске неједнакости повећава стопу криминала, повећава и могућност бурних реакција на саме тржишне реформе, дели друштво на две различите цивилизације: једна живи унутар електронске ограде сајберспејса, а друга изван ње.

Је ли решење за Србију „поједите богате да бисте помогли сиромашнима”? Уништавање богатства у нади да ће се тиме победити сиромаштво? Је ли то кредо антикапиталистичке интернационале? Да ли се сиромаштво у Србији временом повећава и је ли та теорија осиромашења у домаћој верзији стара колико и брада Карла Маркса?

Поларизација просперитета у Србији врши изузетно снажан притисак на средњи слој становништва, који тек што се донекле опоравио од бурних збивања крајем 20. века, а чије су скромне тежње одувек зависиле од политичког статуса тог слоја. У том контексту, нове мере и порези владе Србије прете да највише погоде управо тај по економској моћи средњи слој становништва без којег нема економске и социјалне солидарности друштва. Питање је хоће ли прокламована социјална димензија владиних мера резултирати само млаким консензусом и да ли влада треба да спреми једну компаративну студију како се извући из економске кризе. Садржај студије: „чврста” економска политика, стабилност цена и усклађени порези. Ова препорука је, или тривијална, јер ко може да хвали инфлацију и дефицит, или се иза ње крије извесно одустајање од природних циљева економске политике, као што су потпуна запосленост и пораст животног стандарда. Плате морају да буду умерене. Постао је скоро плеоназам рећи да еволуција плата мора да буде умерена. Да ли такав предлог значи да радници више не би требало да учествују у расподели плодова раста? Ако га има, наравно. И ако је тако, у име ког економског принципа? Једини разумни предлог може да има везе са расподелом доходака на добит, плату, запосленост и финансијску ренту.

Остале препоруке су одраз моде: флексибилност, као и трансформација фискалних система и социјалне заштите, тако да они почну да „подстичу на рад”. И наравно, потреба да се финансијски зауздају социјални трошкови, захваљујући међународној фискалној конкуренцији, али и отпору пореских обвезника.