На тумбе

БУКА И БЕС
Почетком четрдесетих година Јован Дучић је написао дело "Верујем у Бога и у српство" у ком као да је допустио да тренутна екстремна збивања у НДХ пресудно обоје његову анализу српско-хрватских односа и онде где то баш и није било неопходно. Извесном замагљивању визуре аутора можда је допринела и чињеница да је креирао свој есеј не само током Другог светског рата него и у Америци. Наиме, није он први српски стваралац чији је патриотизам/"патриотизам", парадоксално, нарастао на Западу (ако већ није парадоксално то што ће се многи, попут Црњанског и Пекића, у туђини хранити носталгијом).

Листа аутора таквих идеолошких склоности вијори се све до деведесетих, кад ће је на неки начин затворити ангажман двају осредњих сликара/писаца попут М. Капора и покојног Д. Калајића који су, обојица, живели на Западу пре него што су постали етноцентрици.

Назадан слој нације

А ако се какви-такви – па гдегде и узорни – ствараоци у иностранству хране најкалоричнијом верзијом српства, није се чудити свим оним земљацима из Чикага или Аустралије који су оснивали организације које су наводно требало да служе националном освешћивању. Тек, иако би се могло очекивати нешто другачије, знатан број наших људи који на Западу уживају заштиту безбедног система, ком заузврат плаћају порез, у целини чине, уместо прогресивног, назадан слој нације.

Додуше, слично је и у суседству, где дијаспора редовно шаље бирачке листиће са заокруженом демагошко-етноцентричном опцијом. Али такву опцију чак ни у комшилуку – колико у Србији – не подржава још један слој од ког би се по природи ствари могла очекивати прогресивност. Наиме, кад се код нас чује да је неко јавно избатинао политичке неистомишљенике и појединце другачијег полног опредељења и тена, готово априорно треба упрети прстом на тзв. омладину.

Деведесете су за нас деценија разних дисконтинуитета, чије спарушене плодове у потпуности уживамо тек у транзицији. Стоје и сва општа места о деци која су расла на културном моделу разумљивом само на унутарњем нивоу, и која никада нису путовала, што се одразило на њихову визију света. Но, изведенице такве поставке умеју да буду врло широке.

После генерација авангардиста и надреалиста, соцреалиста и круга око Киша, те његових настављача, током претходне деценије настало је вероватно прво поколење нових српских прозаика које уопште не делује колективно. У колико је то удаљеној вези са чињеницом да су типичне слике заступања прогреса, попут оних с краја шездесетих, биле везане за масовна окупљања на факултетима, те да ми овде више не живимо одвећ типичну стварност? Ако је деценија дисконтинуитета окончана свргавањем полудиктатора од стране масе, потом је наступила етапа у којој се у неразмрсиво клупко увезало неколико различитих друштвених уређења а масовност која је са собом носила солидарност и емпатију замењена солипсизмом.

Објаснити и појмити

Не само да млађи српски писци немају заједничка читања у салонима, или неке чувене кафане као генерација око Киша, односно српски авангардисти; критичарске етикете, типа "неореализам", "крти реализам", "транс" и "хипер" које је требало да образложе поетику припадника нове прозе, деведесетих и почетком 21. века нису заживеле колико год евентуално биле утемељене, јер су могле да покрију само појединце, не и знатнији део генерације.

Далеко од тога да овај писац заступа колективизам, но и индивидуализоване културе по правилу краси стваралачки подмладак у виду целине која се временом раслојава и чије битније честице сазревају у значајне јединке. Тако је на пример било с америчком бејби бум генерацијом, те, у новије време, руским гвозденим веком или генерацијом П. У питању је природан развој ствари, а ако га нема, дотични недостатак мање сведочи о стармалом поетичком плурализму него о јавашлуку. И, у конкретном контексту, о још једној изведеници помињаног дисконтинуитета.

Грађани Запада који су мислима у Србији 19. века и млади који су ментално стари – постоји бар још један сродан парадокс. Једина бивша аустроугарска па тако и грађански структурисана област у држави – Банат, Бачка и Срем до Земуна – дакле најурбанија српска регија, све је пропуснија за етноцентричну опцију. И то се може – помињањем чувене промене демографске структуре током деведесетих – релативно лако објаснити. Као и, дакле, ставке "ретроградна дијаспора" или "назадна" и "солипсистичка младеж" за које је заједничко да је у њима очекиван поредак ствари окренут на тумбе. Али, ако их је појединачно могуће објаснити, све то је, као целину, канда тешко појмити.