Неравноправна већина

Мушка култура према женама је злочиначка.

То није поклич љуте феминисткиње већ исказ Драгољуба Мићуновића, председника Политичког савета Демократске странке и писца књиге о осуди мушког насиља над женама.

Професор је (скуп Центра за демократију и Фондације „Фридрих Ебарт” о родној равноправности) говорио: „Ако посматрамо брак кроз историју нећемо наићи ни на један период у коме су жене тукле и кажњавале мужеве. У вези девојке и момка догађа се да момак убије девојку ако му не одговори на љубав. Ако момак девојци не одговори на љубав догађа се да се она убије. Не памти се случај да је сестра убила брата, али обрнутих примера има. У односу оца и ћерке долази до инцеста. Ендемско насиље мушкараца над женама је присутно одувек и зато је потребна едукација и култура како би се то променило. То се неће догодити за један дан. Биће много отпора, али полови морају помоћи једни другима. Ниједан добар закон не може много да поправи ствари јер, како је рекао руски премијер Медведев, мучно им је да се придржавају закона.”

Али, ова тема као да није није атрактивна. О томе је сведочио број присутних новинарки. Неко ће рећи па зашто нису дошле ако су угрожене? Нису јер о томе који ће се догађаји пратити одлучују уредници који су углавном мушкарци. Није било ни ТВ екипа које су на скуповима Центра с другим темама, политичким или економским, и те како биле присутне.

Жене у Србији чине 51,5 одсто популације, али их је у Народној скупштини 21,6 одсто. У социјалистичком периоду их је било до 20 одсто, а током деведесетих само неколико процената. У влади сада има пет министарки. Прва жена у Влади Србије била је Митра Митровић-Ђилас (просвета 1944–1945), у периоду од 1944. до 2000. године тај проценат је варирао али никада није прешао 12 одсто, а 1993–1994. године није било ниједне жене у влади. Председника општина је 159 а само је шест жена. У скупштинама општина је око 20 одсто одборница.

Чак и тамо где су жене већина, нису у већини на руководећим положајима. Два пута је више жена судија него мушкараца, али је више председника судова него председница. У окружним судовима на сто председника има 29 председница, у општинским на сто председника има 75 председница, више је јавних тужилаца мушкараца, али је више заменица јавног тужиоца. За добар скор у судству „криве” су деведесете године када су плате биле десет марака па су мушкарци отишли у адвокатуру а жене остале у судовима.

Међу незапосленима је више жена и оне дуже чекају на запослење. Жена је више у образовању, здравству и трговини. Мушкарци имају више старосне и инвалидске пензије од жена. Иако приликом развода у 80 одсто случајева добијају децу власнице су само 29,7 одсто укњижених објеката. Просечна зарада жена је за 16 одсто мања од просечне зараде мушкараца. У Српској академији наука је шест одсто жена, али ниједна није била на њеном челу.

Ипак, постоје подаци који говоре и у корист жена. На сто затвореника само су две жене.

Због оваквих података усвајање Националне стратегије за побољшање положаја жена и промоцију родне равноправности у фебруару јесте био догађај. Сада треба усвојити и акциони план. Наталија Мићуновић, директорка Управе за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике, каже да у Србији није тако лоша ситуација када су закони у питању. Закон о равноправности полова требало би да се нађе у Скупштини за две-три недеље. „Можда је могло и више, али нема политичке воље. Али, није боље ни у Бугарској и Мађарској.”

Жене су неравноправне у многим сегментима живота, али један од првих покушаја да се то исправи направљен је у сфери политике. Право на равноправно учешће жена и мушкараца у процесима одлучивања о јавним пословима гарантовано је Уставом и другим домаћим и међународним документима о људским правима. Изборним законима уведена је мера за обавезно присуство од 30 одсто кандидата мање заступљеног пола на свим изборним листама. Међутим, Наташа Вучковић, генерални секретар Центра и посланица у парламенту, већ се пита шта нас очекује у расправи о закону о равноправности полова, подсећајући како је изгледала дискусија о Закону против дискриминације. Она упозорава и да нас очекује укрупњавање политичке сцене, а да жене у великим странкама имају мању проходност, теже долазе до функција па самим тим и до одлучивања о важним питањима. „И промена изборног система у већински или комбинован такође представља велику опасност за жене јер се оне постављају на изборна места где су шансе да победе најмање. Јасно је, да по овим питањима, постоји ограничење политичке воље и питање је зашто је то тако. Бојим се да ћемо се после помака вратити на почетак.”