Оток среће у дворишту

ПОВОРКА ЧУДЕСА
Једна од најкраћих дефиниција кича јесте она по којој он представља лажну аутентичност. Наравно, врло је тешко, у ситуацији свеопштег цивилизацијског угушћења, проценити шта то уистину јесте истинска аутентичност. Све док се не постигне било какав консензус о том питању, кич ће остати црвено дугме у кабинетима свеколиког културњачког естаблишмента – кад год, на пример, пресуше вести из културе неко се досети да направи анкету о кичу. И онда забринути "посленици" звоне на узбуну, падају тешке речи, народу се подастиру дубокоумне анализе. По правилу, нико не иде даље од најочигледнијег и најбезболнијег; најчешће кич налазе у области масовне потрошње, у свету дирљивих гаџета или лаких нота. Ретко ко се усуди да кич потражи тамо где је заиста разоран – у области политичких мантри, странака, новокомпонованих обичаја, хватања за срце када се зачује химна...

Човек је, наравно, постао потрошачка животиња. Крећући се, мудро, по самој ивици кича, ма како га схватили, поп-арт је дао коментар креиране потребе да се по сваку цену поседује оно ново и модерно. Ако је то ново и модерно скупо, недоступно – онда добро дође барем сурогат, ако не прави "бренд", онда барем кинеска верзија. Уосталом, сва је прилика да је и она "оригинална" творевина такође настала у Кини...

Велики тржни центри данас нуде све – како се говорило некада, од игле до локомотиве. Није сигурно да се у овом царству куповања надомак Медитерана може наћи локомотива, но не сумњам да су у понуди барем дечје макете железнице. У тој повеликој модерној грађевини, као у каквој модерној Али-бабиној пећини, могу се наћи производи смишљени и изведени тако да животни амбијент најразличитијих људи учине пријатнијим.

Једна од архетипских, сада већ архаичних, ситуација кича јесте невелико пацифичко острво, звучна кулиса са доминантним хавајским гитарама и, наравно, палме. Мора их бити барем три јер тако вели она чувена песма о отоку среће. Ево, и то се, заједно са разноразним намештајем, може наћи као део баштенске опреме. Уколико желите, можете, без много муке, организовати архипелаг у сопственој башти.

Објекат уз ограду тржног центра, отмено издвојен од пластичних столица, љуљашки и лежаљки несумњиво јесте "тачка на и" вашег врта.

Вештачке палме производе се у широкој палети боја: није случајно што је као огледни примерак одабрана баш ружичаста. У свеобухватној акцији размекшања мозга овдашњег просечног грађанина током последње деценије протеклог века све су се телевизијске постаје нарочито истакле – објекат који се може пазарити уједињује их на скоро савршен начин. Утолико интензивно обојене пластичне палме имају посебно значење међу припадницима "небеског народа", различито од онога које могу имати у Француској, Калифорнији или на Балију. Тешко да ће било ко успети да заобиђе асоцијације на телевизије "Палма" и "Пинк". Обе су почеле као изразито забављачке и око њих се разрасла чудесна музичко-естетска мешавина названа "турбо-фолк". Биле су потпуно аполитичке, непристојно ескапистичке, на позадини времена у којем је патолошка политика обезглављивала народ на све замисливе начине. Понекад и дословно.

Времена су се променила, најгледаније телевизије деведесетих такође више нису исте, неке су додале плус, неке одузеле минус. Неке су се сасушиле, неке даље разлистале. А скала вредности коју су њихови програми креирали и даље је на снази без обзира на то што је данашње друштво на другачији начин зубато и рогато, на другачији начин неморално у поређењу са претходним.

Изгледа да је та ружичаста палма остала осовина и у свету који више мисли на акције берзе него на војне акције. Хлад који прави рашчупана крошња пастелне боје за неке је предмет који се може купити, а за неке, и даље – фатаморгана.