Уметност као случај и ослобађање

ИНТЕРВЈУ
Владимир Тодоровић је један од најуспешнијих српских новомедијских уметника. Рођен је 1977. године у Зрењанину. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, магистрирао на Факултету ликовних уметности и на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари. Предавач је на Ласал колеџу у Сингапуру. Оснивач је Центра за новомедијско уметничко истраживање Растер у Сингапуру и саоснивач Института Напон у Новом Саду. Уметнички делује у областима компјутерских игара, тактичких медија, информационих и телекомуникационих технологија, звука и архитектуре.

Излагао је у Београду, Новом Саду, Бечу, Прагу, Вроцлаву, Берлину, Фрезну, Њујорку, Сан Хосеу, Сан Дијегу, Сао Паулу, Розарио Ситију, Сингапуру и Чанг Мају. Члан је организационог одбора уметничког фестивала ISEA 2008. у Сингапуру. Линкови: http://t-o-d-o-r-o-v-i-c. org/, http://tadar. net/, http://rastergroup. com.

Случај и интеракција медијских чинилаца и посматрача доминантни су у Вашем раду. Како сте се заинтересовали за те квалитете и како их истражује?

Док сам радио у Србији, била је често присутна незаинтересованост или засићеност у односу на локалну и светску уметничку сцену. Баналност аутореферентне уметности, уверења да Србија нема приступ глобалном, односно да је светска уметничка сцена недостижна, претерано романтизована представа о уметнику 21. века као о уметнику 19. века, динамика и интензитет живота на свим нивоима осим на професионалном, сви ови елементи су ме вероватно довели до те засићености која је допринела да се не фокусирам на истраживања тог егзотичног историјско-политичког контекста. Резултат је била уметност која користи случај, али на један машински, систематски, структурални и рандом начин.

Први видео рад, који сам урадио док сам био на трећој години студија, користио је компјутерски програм који би, на пример, од 2500 слика и 2500 аудио фајлова који су сачињавали сто секунди видеа (са 25 слика и 25 аудио сегмената у секунди) распоредио те сликовне и звучне сегменте по случајном редоследу и пуштао тако "препакован" материјал. Видеу, као линеарном и сада већ традиционалном медију, овде је приступљено на нелинеаран начин при чему је естетика базе података компјутерски трансформисана у случајан хронолошки редослед. Такву врсту сопствене медијске "обликованости" сам примећивао и у цртежу и било ком другом изражајном средству.

Роман Сигнер је један од уметника чији је рад на Вас утицао током студија. Какав је био његов утицај, који су били остали утицаји и како су на Вас деловали?

Сол Луит је користио алгоритамске принципе (који се данас користе у software art-у) по којима је оно што се види (нпр. цртеж) резултат скупа правила које уметник механички прати као што компјутерски процесор извршава инструкције програмског кода. Ти принципи су резултирали непредвидивим и разноликим формама или манифестацијама. У Сигнеровом случају инструкције или стратегије су резултирале акцијама, експлозијама и углавном банализованим догађајима. Сигнерову уметност сада посматрам као што се конзумира добар комерцијални производ или као што се може ценити добар фудбалер или нека поп икона. Не кажем да је његов значај мањи или већи од значаја Мајкла Џексона, већ да је тешко дефинисати доприносе или субверзивне домете оваквих фигура.

Других утицаја је било много у ликовним уметностима, поготово у филму (Тарковски, Херцог, Цукамото), као и у музици (од Џимија Хендрикса и Џона Колтрејна, преко Секс Пистолса, Лајбаха и Феле Кутија, до електронског звука Монолејка, Владислава Делаја, Алва Нотоа). Утицаја је било толико да сам у једном моменту урадио рад Селфпортрет који је говорио о њима. Касније сам покушао да свој рад ослободим свих веза са прошлошћу и свих цитата. Тренутно мислим да сам ниво референци довео до неких минимума, али, наравно, треба још радити на томе.

Свакако важнији, али можда не и лако уочљив утицај на уметничко и опште образовање у Србији у то време су чинили свакодневни догађаји. Уобичајен дан током деведесетих у Зрењанину, у којем сам тада живео, могао би се описати овако: без струје 12 сати дневно, са три килобајта протока на скупо плаћеној интернет-вези комуницирам са неким људима са калифорнијског универзитета и једно вече моја улица сазнаје да неки томахавк треба да прође изнад нас, сви излазимо и посматрамо овај феномен који траје врло кратко – неколико минута. Пуно људи излази на улицу у скоро романтичној атмосфери, без струје, у мрклом мраку, али са осећањем припадности групи која учествује у заједничкој акцији, посматра тај спектакл. Томахавк пролази у тишини и некако је све доста јасно. Нико не зна мисију овог технолошки веома сложеног инструмента и сви посматрачи су на некој чудној, полусигурној дистанци. Покушавам да заборавим овај потпуно сублимни пејзаж и да размишљам о сликама на пример Констабла, Анселма Кифера или о радовима браће Чапман као о нечему снажнијем и нечему што би требало да ме више интересује.

У Вашем новијем раду постоји специфично интересовање за активизам.

Уметност која се користи активизмом може да подстакне неке будуће идеје чије форме и отелотворења не познајемо, али активизам у уметности делује слично као, на пример, проналазак кубизма или суперматизма раније. Мислим да је то већ застарела форма. Морам да приметим да је у средини из које долазим, али и у већини других средина, омаловажавајуће бавити се проблемима које данашња уметност експлоатише, као што су поетика музеја, борба идентитета, мапирање екстремних догађаја, јавно представљање виртуозности, личне приче и личног усавршавања, и то свесно контекстуализовати идејом о напретку или распрострањености прагматизма у свету уметности. Сви ови елементи разоткривају или маскирају идеолошке принципе у којима уместо личних идеала доминирају економска добра, просперитет, права грађана...

Мислим да је у данашњем свету неприкладно и искључиво бавити се уметношћу која је слична намештају и тражим излаз у неким новим формама. Не могу да се помирим да некаквог побољшања не може бити. Сигурно бих пре био бизнисмен ради уметности, него уметник ради уметности. Бизнисмен ради бизниса је, наравно, најгора опција.

Шта, у том контексту, мислите о нет-уметности и о могућностима уметничког деловања које нуде информационе технологије?

Rhizome – познато online уметничко окружење у Америци и технофили окупљени око њега направили су рад који се зове Starry Night који припада категорији нет-уметности. На вебинтерфејсу, који изгледа као звездано небо, звезде су представљале радове уметника из базе података те групе и мењале су се у реалном времену, тј. повећавале су се и смањивале у зависности од броја људи који приступе том уметничком објекту-звезди. То је метафора у којој је Интернет један отворен простор – небо у којем свака звезда сија у зависности од тога колико је пута људи виде. То је, наравно, сувише лепо да би било истинито.

Али у тој метафори постоји и идеја о новим системима умрежавања у којима уметник постаје тачка која је самостална и која се смањује, расте или пада. Доста тога на Интернету може функционисати као небо са Ван Гогове слике, али наравно не баш када се ради о системима вредности у уметности. На Интернету за уметност важе другачија правила па постаје битно знати како да се звезда постави на то небо. Тачније, важе правила као и у глобалном уметничко-музејско-галеријском систему у којем уметник мора да прође одређени пут-жигосање како би постао део система, то јест како би се у њега уклопио и заиграо по његовим правилима.

Бројним изложбама и уметничко‑истраживачким пројектима стварате динамичну каријеру која је у Србији скоро непримећена. Познајући локални менталитет, нисам тиме нимало изненађен. А Ви?

Можда би требало да тиме не будем изненађен. Вероватно је најбоље рећи да ће се то једном променити. Једноставно, ако уметник није спреман да буде у директној вези са центрима моћи – галеристима, кустосима, медијима, он је осуђен на један ниво непримећености. Резултати оваквог приступа стваралаштву, као и у осталим делатностима, безвредни су, деградирајући и површни. Због тога наша музика, филм и ликовне уметности имају звезде које уништавају генерације за генерацијама. Можда је ниподаштавајуће рећи да наша уметност никада није имала значајног удела у светској баштини, али требало би да будемо вешти и да покушамо да превазиђемо ту маргиналност уместо да је увећавамо и критикујемо.

На чему тренутно радите?

Са тимом сингапурских инжењера који се зове Mixed Reality Lab радим на пројекту Metazoa Ludens који је започела организација Raster – Emerging Technologies Research Group. Реч је о пројекту сложеног технолошког окружења које ће омогућити мишевима да играју компјутерске игрице против људи.