Сумње у глобалну нулу

„ЖЕЛИМ СВЕТ БЕЗ НУКЛЕАРНОГ ОРУЖЈА”, парола коју је на европској турнеји лансирао нови амерички председник Барак Обама, изазвала је различита реаговања: од потпуног одобравања до тврдог одбијања. Сасвим разумљиво јер је реч о спектакуларној мисији у 21. веку – већ популарно названој глобална нула – потпуном нуклеарном разоружању.

Од краја Другог светског рата и прве употребе атомске бомбе на планети је направљен џиновски арсенал нуклеарног оружја. Покушаји две суперсиле – САД и бившег СССР-а – да преговарају о нуклеарном наоружању били су спорадични и препуни подозрења и идеолошких предрасуда. Чак и споразум Старт 1, који је допуштао свакој од ове две државе поседовање 1.700 до 2.200 комада стратешког нуклеарног оружја, био је тек скромни „удар” на атомски потенцијал способан да ко зна колико пута уништи планету. А и том споразуму рок употребе истиче брзо – већ крајем ове године.

Велике речи председника САД о потреби елиминације атомског наоружања у политичком свету наилазе само на одобравање. Чују се, међутим, и другачији гласови који указују на неке, можда на први поглед и прикривене чињенице, које могу да значајно отежају остварење Обамине визије.

„Нуклеаризација света је последица глобализације и као таква је заправо незаустављив и бесповратан процес”, цитира на пример немачки недељник ’Цајт’ једног високог функционера НАТО.” Мохамед ел Барадеј, генерални секретар Међународне агенције за атомску енергију, подсећа да се планови за прављење атомске бомбе у кућној радиности могу лако добити на Интернету, а Шаум Барни, бивши експерт Гринписа за атомску енергију, тврди да би се нешто могло учинити само уколико се потпуно „прекине нуклеарни ланац”,

„Све док има плутонијума биће и атомске бомбе”, сматра Барни и додаје да још немамо тачну слику о повезаности климатских промена, коришћењу нуклеарне енергије у цивилне сврхе и ширења атомског оружја.

Постоје и политичко-стратешке сумње у глобалну нулу. Озбиљни аналитичари на западу не верују да ће се Русија и Кина, а и неке друге нуклеарне силе, олако одрећи свог атомског оружја и одмах се наћи и апсолутно подређеном војном положају у односу на САД.

„Глобално нуклеарно разоружање сигурно би отворило трку у наоружавању конвенционалним оружјем”, процењује Ли Вилет са британског института РУСИ.

У глобалну нулу сумњају и светски екологисти. Јер, што су драматичнији апели за очување животне средине све је гласнији атомски лоби који заговара употребу ове „чисте енергије”.

Све у свему, Обамина визија о свету без нуклеарног оружја заслужује сваку пажњу али с њом треба опрезно баратати. Као и свакој доброј идеји и њој прети велика опасност пре свега од нереалних политичких очекивања и „кратковидих” акција усмерених на што брже постизање успеха.

И ДОК ЈЕ ОБАМА ГОВОРИО У ПРАГУ О СВОЈОЈ АНТИНУКЛЕАРНОЈ ВИЗИЈИ на другом крају света се дешавало нешто сасвим супротно. Северна Кореја лансирала је вишестепену ракету „таеподонг-2” око чега се подигло много међународне прашине. Пропагандна машинерија Пјонгјанга саопштила је да је овом ракетом заправо лансиран у орбиту комуникациони сателит док су, на другој страни САД, Јужна Кореја и Јапан тврдили да је реч о војној проби ракете чији домет износи 6.700 километара.

На крају непобитно је утврђено да „таеподонг-2” није однео у космос никакав сателит, већ је ракета завршила у водама Пацифика. Вашингтон и амерички партнери нису, међутим, били умирени падом севернокорејске ракете – кажу да би у идеалним условима могла да досегне Хаваје и Аљаску – већ су покушали да Пјонгјангу „скувају” казну у Савету безбедности оптужујући северну корејску државу да је овом ракетном пробом прекршила Резолуцију број 1718 УН из 2006. Иако је већина чланица Савета (10 држава) подржала америчке оптужбе, Северна Кореја се провукла без казне. Поред Русије и Кине против увођења нових санкција комунистичком режиму изјасниле су се и Либија, Уганда и Вијетнам.

Према наводима западних медија лансирању севернокорејске ракете – дуге 35 метара а пречника два метра – припомагала је и група иранских стручњака. Ова информација „подгрејала” је гласине о сарадњи Ирана и Северне Кореје у развоју ракетне и нуклеарне технологије што већ годинама брине Американце.

НА ИСТОКУ ЕВРОПЕ – У МОЛДАВИЈИ И ГРУЗИЈИ – народ је изашао на улице. Опозиција је организовала масовне демонстрације: у Грузији против тамошњег председника Михаила Сакашвилија, у Молдавији због резултата парламентарних избора.

У Тбилисију Сакашвилија није претерано узнемирио народни (опозициони) бунт. Поручио је да остаје на власти до краја мандата (2013. године) а опозицији је понудио разговоре.

У Молдавији је ситуација нешто другачија. Ова, како тврде медији, најсиромашнија држава у Европи, доживела је праву ерупцију насиља после недељних парламентарних избора. После објављивања резултата који су говорили о убедљивој победи Комунистичке партије – 49,9 одсто гласова – опозиција је изашла на улице, освојила и запалила зграду парламента...

У прегрејаној атмосфери комунистички председник државе Владимир Вороњин повукао је два занимљива потеза: прихватио је друго бројање гласова а за подстрекивање протеста оптужио је суседну Румунију.глоса

Све у свему, Обамина визија о свету без нуклеарног оружја заслужује сваку пажњу. Као и свакој доброј идеји и њој, међутим, прети велика опасност, пре свега од нереалних политичких очекивања и „кратковидих” акција усмерених на што брже постизање успеха.