Музеј на старом храсту

Сутоморе – Кад сретнете Мија Мијушковића, црногорског вајара, једноставно морате да застанете. Орасположиће вас његов благородни лик, јер он око себе шири само добре вибрације. И чини се да му то лако иде, без напора – из душе.

Мијо Мијушковић се скрасио у сутоморском насељу Суви поток, високо у брдима, подно Созине. Из његове куће, до које је лакше стићи пешке него аутомобилом, "пуца" јединствен поглед на Јадранско море.

Да долазите код уметника јасно вам је чим закорачите у Мијово имање. Уместо паса, ограда и жица, кућу вајара чувају стотине његових скулптура од камена, маслина и другог дрвета. Нема ни обрађених парцела. Свуда трава и – тишина, коју тек повремено оплемени цвркут птица.

А гостољубиви домаћин дочекаће вас са осмехом, иако има разлога да буде љут, па и огорчен због људске небриге. Наиме, овај пионир метеорологије у Црној Гори, уметник заборављен готово од свих, суди се са државом због својих уништених скулптура у Никшићу, где је живео пре него што је стигао у Сутоморе. Истина, и овде су му неке скулптуре уништене, а неке унеређене када су комшијине овце и козе, у два маха прескочиле ограду његовог имања. Наравно, комшији је одмах опростио, држави, каже, неће, јер жели да се утврди стварна штета. То се догодило 1992. године када је добио највеће државно признање Црне Горе – тринаестојулску награду за изложбе у галеријама "Цвијета Зузорић" у Београду и "Јосип Броз Тито" у Подгорици. На повратку у Никшић, где је радио у метеоролошкој станици, затекао је своје радове избачене из станице и препуштене ћудима времена. Тада су му уништене или оштећене и многе слике, цртежи, записи песника...

А њему су поруке, углавном на дрвету, остављали многи песници и уметници, поред осталих и Десанка Максимовић и Васко Попа. У лето 1987. Зуко Џумхур је записао на парчету јеле: "Право правцато задовољство је бити пријатељ са човеком у поодмаклим годинама, што има обрве као Марко Краљевић бркове, а душу као дете од десет година. То дете седих веђа и златних руку зове се Мијо Мијушковић, мајстор и добри волшебник".

Мијо Мијушковић има једну жељу – да направи музеј у природи и смести око 600 експоната на велики стари храст испред куће где је већ поставио двадесетак својих скулптура.

Ко год од надлежних помогне да се Мијово животно дело – музеј под отвореним небом – преточи у институционални пројекат, учиниће праву ствар за црногорску културну баштину и њено наслеђе.