Без обуке у авантуру на скутеру

Навршених 14 година, положен испит о познавању саобраћајних прописа, 600 евра и улица. То је све што је потребно клинцима да се отисну у воде мотоциклизма. Осмаци који прођу ПСП, без икакве обуке стичу право да возе мотоцикле који имају мање од 50 кубика, такозване бицикле са мотором. Назив можда звучи безазлено, али ти двоточкаши достижу брзину од 80 километара на сат, а школарци сваког дана на њима језде градским улицама.

Још је фрапантнији податак да сувозач може бити свака особа старија од седам година. Тако се двоје клинаца који заједно имају нешто више од 20 година отисну у неизвесну саобраћајну авантуру. А када напуне 16 година могу да добију дозволу А категорије и да седну на „машину” од 125 кубика.

И саобраћајне несреће су логична последица. Само првог априлског викенда погинула су четворица мотоциклиста.

– Најчешћи узроци због којих страдају су неприлагођена брзина, неношење кациге и непоштовање саобраћајних прописа – објашњава Драган Богосавац, начелник Управе саобраћајне полиције Полицијске управе за град Београд, и напомиње да би казне требало да буду ригорозније.

Уколико се мотоцикл вози на небезбедан начин, казна је 2.000 динара. Под овим се подразумева вожња сувозача на мотоциклу који нема место за другу особу, као и чудна пракса појединих суграђана који пса, уместо да изведу у шетњу, завежу за мотор и лагано провозају.

– Казна за неношење кациге је свега 3.000 динара. То су неке од мандатних казни за возаче мотоцикала, али за њих важе и сва друга саобраћајна правила, као што су забрана претицања са десне стране и провлачење између возила – рекао је Богосавац.

Он каже да би законодавци ваљало да размисле о повећању старосне границе неопходне за вожњу јер деца од 14 година нису довољно зрела како би били равноправни учесници у путничком саобраћају.

На смањење броја незгода највероватније би утицала и боља образованост возача двоточкаша, кажу у Српском комитету за безбедност саобраћаја.

– Старосну границу возача не би ваљало мењати, већ им обезбедити квалитетну обуку. Деца од 14 година и даље ће хтети да возе скутере. И онда ће у страху да га неко не ухвати, покушати да бежи, па може доћи до несреће – рекао је Дамир Окановић, директор Српског комитета за безбедност саобраћаја.

На територији града расте број двоточкаша. Према неким подацима, има их 7.500, а упоредо са тим расте и број удеса. Двоточкаши су, иначе, угрожена категорија у саобраћају и њихове повреде су тешке, нарочито када не носе заштитну опрему. Стручњаци истичу важност кациге и сматрају да добра заштита главе у већини саобраћајних несрећа спасава живот.

И возач и сувозач за време вожње морају да носе кацигу, али, како каже наш саговорник, то у закону није прецизирано.

– Кацигу могу носити, али и на лакту, могу и да је не закопчају, а при удесу она спадне са главе и несрећа је неминовна. Носе се и различите врсте кацига – рударске, па и такозване ноше, које не покривају уши, а има и оних који носе шлемове из Другог светског рата. Многи кациге набављају и код Кинеза, а оне не поседују никакав сертификат – напомиње Окановић и истиче да је веома важно у новом закону нагласити да се кацига носи на глави по упутству произвођача.

Мотоциклисти имају изговор, па неношење заштитне опреме правдају високом ценом.

– Добра „фул-фејс” кацига, која штити и врат и главу, кошта и до 20.000 динара, а толико је потребно и за просечну бајкерску јакну. А са кацигом није исти доживљај у току вожње – каже један од мотоциклиста.

Богосавац, међутим, напомиње да кацига можда јесте скупа, али се исплати ако спасе нечији живот.

На Саобраћајном факултету у сарадњи са Српским комитетом за безбедност саобраћаја ради се на пројекту „Школа безбедне вожње за возаче двоточкаша”, у коме ће бити представљене најновије методе обуке мотоциклиста. Пре доношења стратегије потребно је дати неке савете.

– Препоручује се ношење штитника за кичму и ноге, познавање свог возила, његових техничких карактеристика, као и начина безбедног управљања возилом. То често спасава живот. Осим тога, требало би увек возити са упаљеним светлима, а возач мотоцикла мора да има и уочљиву опрему, одговарајућих боја, како би га други возачи на време уочили. Морају да воде рачуна и о околини, путу, песку, лишћу по њему, ударним рупама, као и о одржавању двоточкаша. Сваких 500 до 1.000 километара треба проверити ланац, гуме, систем за кочење и издувни систем – напомиње Владимир Јевтић, стручњак за безбедност двоточкаша.

Није, ипак, све на мотоциклистима. И возачи путничких возила ваљало би да обрате пажњу на понашање у саобраћају.

– Најважније је уочавање возача. Мотоциклисти су много мањи и могу незгодно да стану иза возила, у такозвани „мртви угао”. Лако постижу велико убрзање, због чега би возачи других возила морали да држе безбедно одстојање од њих – препоручује Јевтић.

Како је све више млађих возача, велика је одговорност и на родитељима јер они су ти који дају новац за куповину двоточкаша.

– Родитељи би морали да читају новине, гледају телевизију и обрате пажњу на фотографије у хроници. То ће натерати свакога од њих да добро промисли пре него што удовољи жељама својих љубимаца, јер деца су ипак деца – саветује Богосавац.

Бранка Васиљевић - Стефан Деспотовић

------------------------------------------------

Ствар престижа

– Ма какве девојке, ко вози моторе због њих! Сви од родитеља траже скутер да би имали бољи од других „ликова” у насељу. То је као такмичење. А и девојке возе моторе и то боље од нас. Шта ћу још ја да је возим, кад може и сама.

Тако један петнаестогодишњак описује помодарство које је завладало међу школарцима.

Имати мотор постало је ствар престижа. Наш саговорник П. Д. (15) објашњава да си „фаца” у насељу када возиш мотор. Увече у град не излази без свог двоточкаша. Кацигу не носи. Смара га, каже, а ни полиција га још није због тога кажњавала.

– Није исто да ли возиш „кинеза” од 600 евра, или „ђилера ранер” од три или четири „сома” – каже П. Д. објашњавајући у чему је драж утркивања међу вршњацима.

Положио је ПСП чим је напунио 14 година и добио први мотоцикл од 50 кубика. Чека да напуни 16 па да од ћалета тражи јачу „машину”. Скутер не може брже од 80 километара на сат, а то му, каже, није довољно брзо.

--------------------------------------------

Возач мора да осети шта вози

– Мотоциклисти највише гину зато што нису имали среће, а после тога јер су без довољно искуства и стеченог знања – каже Сава Димитријевић, прекаљени возач двоточкаша и председник Ауто-мото клуба „Ветеран – Вождовац”. То га је научило вишедеценијско искуство, али и више од 35 ломова, нагњечења и других повреда па због тога ником и не препоручује да вози мотоцикл.

На срећу, наравно, нико не може да утиче. Али може на издавање дозвола неприпремљеним и малолетним особама, на побољшање саобраћајних прописа и смањење цена заштитне опреме.

– Када не би било пореза на кациге, разне појасеве или специјалне јакне, људи би те ствари више куповали. Боље би се заштитили. Овако, маса купује јефтину опрему која није адекватна. Мени је, на пример, пре неколико година кацига од 600 евра спасла живот. Али то је 600 евра – прича Димитријевић и додаје да је и велики број возила битан фактор безбедности у саобраћају.

Брз и јак мотоцикл је као оружје у рукама. Зато би људе требало упознати са „машином” пре изласка на улицу.

– Возач мора да осети шта вози. Мора да закочи неколико пута. Да схвати какве су кочнице и да буде свестан других возача. То је најбитније. Осим тога, други учесници у саобраћају, поготово они са диоптријом, често не могу да процене даљину и брзину мотористе, јер су човек и мотор мали – прича Димитријевић. Младим генерацијама моториста никада не препоручује или саветује куповину популарних градских скутера јер су мали точкови удружени са лошим гумама, какве су углавном, веома опасни.

Ђ. Андрејић