Срби међу жртвама „Титаника”

На данашњи дан пре 97 година – 14. априла 1912. године – у касним вечерњим сатима у то време највећи брод „Титаник” ударио је у ледену санту и неколико сати касније потонуо, при чему је погинуло око 1.500 људи. Међу страдалима у северном Атлантику је било и Срба, Хрвата, Словенаца, муслимана...

На списку путника и чланова посаде објављеном на сајту encyclopedia-titanica.org у трећој класи међу 708 имена било је тридесет и четворо људи са ових простора, од којих је само троје преживело несрећу. Подаци кажу да су сви били радници или пољопривредници, старости од 17 до 42 године.

Изузев настрадалог Јозефа Драженовића из Храстелнице, за кога стоји да је код себе имао кутијицу за дуван, пасош, комплет бројаница, 25 долара и пет круна, тела осталих никада нису нађена или идентификована. Бранко Дакић, Милан Карајић, Стефо Павловић, Миле Смиљанић, Иван Станковић, Јанко Вовк само су неки од њих.

Подаци о људима са „Титаника”, који се могу пронаћи на овом сајту, бележе одакле су путници, где су путовали и шта се са њима догодило после краха брода. Уз имена наших сународника и суседа пише да су дошли из Хрватске, Босне и Словеније, из Куле, Брежика, Кричине, Липове Главице, Храстелнице, Штрекљевца, Широке Куле, Братине. Из неких места било је више путника, па тако сазнајемо да су Церин Балкић, Ређо Делалић, Тидо Рекић, Хусеин Шивић из Батића у Босни, Мара Бански, Милан Карајић, Стефо Павловић из Ваговине у Хрватској, Никола Лулић, Лука, Јелка и Марија Орешковић из Коњског Брда у Лици. Одредишта су била различита – шест путника ишло је у Харисбург у Пенсилванији, шесторо у Чикаго, троје у Њујорк...

Два сата након што је „Титаник” почео да тоне, на место несреће стигао је брод „Карпатија”, чија је посада спасавала преживеле, који су четири дана касније стигли у Њујорк. На „Карпатији” су били и Мара Бански, рођена Осман, тада тридесетједногодишња жена из Ваговине, двадесетдеветогодишњи Иван Јалшевац из Тополовца, који је путовао у Њујорк, и његов сапутник Никола Лулић, Личанин из села Коњско Брдо. Лулић је 1902. године напустио аустроугарску војску и побегао у Америку где је радио као рудар у Чизому у Минесоти. У јесен 1911. године дошао је у Лику да посети породицу, жену и двоје деце. Он се „Титаником” враћао „на печалбу”, а забележено је и да је био незванични преводилац и саветодавац сународницима који су, као и он, ишли трбухом за крухом у Америку. После Првог светског рата Никола Лулић се вратио у отаџбину, где је и умро 1962. године у 79. години.

Имена заборављених печалбара који су преко океана тражили бољу срећу или покушавали да зараде који динар за породицу сасвим случајно сазнао је Жарко Димић, историчар из Сремских Карловаца, који је, проучавајући генеалогију своје породице, открио да је његов предак, Јован Димић, један од страдалих на „Титанику”.

– Могао бих рећи да сам „натрапао” на списак путника са „Титаника” на Интернету и ту пронашао и Јована Димића, једног од прадедине браће, за кога сам знао да је отишао у Америку, али смо мислили да се тамо оженио и да се зато више никада ником није јавио. Још више ме је изненадило да је он само један од више десетина страдалих који су пореклом са наших простора. Знам да су Личани и Далматинци у то време одлазили у Америку, радили тамо четири-пет година и враћали се са уштеђевином породици која их је чекала овде. Обично су обављали најтеже послове, оне које нико други није хтео да ради – прича Димић.

У трећој класи путовање је било врло мукотрпно. Карта за та најјефтинија места коштала је седам и осам фунти, а, поређења ради, путници друге класе плаћали су своје место на „Титанику” од 10 до 73 фунте.

– Постојећи спискови путника су непотпуни, нису сачувани у целини, па претпостављам да је број жртава са ових простора знатно већи – каже Димић.

Ј. Беоковић