Колико смо безбедни

Србија као и свака озбиљна држава има и војску и полицију, специјалне антитерористичке јединице и службе безбедности којима командују разни начелници, директори и министри. Има и Савет за националну безбедност којим руководи председник државе, а чини га готово пола владе.Недавно је добила и Стратегију националне безбедности, Стратегију одбране, па чак и Стратегијски преглед одбране. То ствара привид готово савршене организованости и функционалности државних институција, барем када је у питању домен безбедности, и шири лажни оптимизам.

Службе безбедности уместо да стручно и професионално утврде и сагледају безбедносне ризике и претње којима смо изложени и предоче их политичком и државном врху, од тог врха добијају политичке смернице и ставове којима свесно или несвесно прилагођавају свој оперативни рад и своје процене. Зато је логично и да БИА, која је под контролом председника Тадића, који пак сматра да је Косово највећи безбедносни проблем Србије, изађе у јавност са идентичном проценом. Али ако је логично да се БИА тако понаша не мора да буде логично а ни истинито оно што она тврди. Јер зашто би нам од независног Косова претила већа опасност него рецимо од НАТО-а који нас је једном већ напао и то без сагласности Савета безбедности, чије чланице су готово све земље у нашем окружењу. Или од међународног тероризма, исламског фундаментализма, организованог криминала или група које у Србији делују са позиција идеолошког и верског радикализма?

Али све док не будемо хтели да се суочимо са чињеницом да су нам службе безбедности, као и све друге државне институције, под својеврсним политичким протекторатом, да су готово уништене и кадровски обезглављене, да озбиљан превентивни оперативно-обавештајни рад у њима није у складу с реалним потребама, да је наш концепт борбе против тероризма и осталих безбедносних изазова архаичан и превазиђен, да је постојећи Савет за националну безбедност крајње неоперативна политичка институција, да су војне и полицијске показне вежбе јефтино саморекламерство и политички маркетинг, да нам је контрола и евиденција улазака у многе јавне институције и објекте никаква, да нема ни минимално потребне техничке заштите и система видео-надзора важних објеката и великих градова, и реално не сагледамо безбедносне ризике којима смо изложени нећемо бити свесни чињенице да нисмо ни близу онако безбедни како нам се то на први поглед чини.

Јер да се не лажемо данас било ко са торбом препуном експлозива може да ушета рецимо на aутобуску станицу у Београду, купи карту за било коју дестинацију, дође на перон, покаже кондуктеру карту, да му сто динара и смести поменуту торбу у пртљажник, а потом уместо да уђе у аутобус мирно и опуштено одшета. Пошто су за разлику од авионских карата аутобуске карте безличне и нигде се не утврђује ни евидентира идентитет путника, пошто не постоји никакав систем контроле пртљага, нити на станици постоје било какав систем видео-надзора, после експлозије која би уследила и у којој би страдао огроман број људи нико не би имао појма ни шта се десило, а камоли ко би могао бити починилац и какви су мотиви овог акта.

Али оваквог баналног примера нема ни у једној стратегији и доктрини безбедности нити се о једној овако екстремној али и реалној претњи уопште расправља на било ком директорском, начелничком или министарском колегијуму или седници Савета за националну безбедност. Па се сходно томе не предузимају ни било какве мере да се то спречи.

Аутор је бивши начелник Ресора државне безбедности