Koliko smo bezbedni

Srbija kao i svaka ozbiljna država ima i vojsku i policiju, specijalne antiterorističke jedinice i službe bezbednosti kojima komanduju razni načelnici, direktori i ministri. Ima i Savet za nacionalnu bezbednost kojim rukovodi predsednik države, a čini ga gotovo pola vlade.Nedavno je dobila i Strategiju nacionalne bezbednosti, Strategiju odbrane, pa čak i Strategijski pregled odbrane. To stvara privid gotovo savršene organizovanosti i funkcionalnosti državnih institucija, barem kada je u pitanju domen bezbednosti, i širi lažni optimizam.

Službe bezbednosti umesto da stručno i profesionalno utvrde i sagledaju bezbednosne rizike i pretnje kojima smo izloženi i predoče ih političkom i državnom vrhu, od tog vrha dobijaju političke smernice i stavove kojima svesno ili nesvesno prilagođavaju svoj operativni rad i svoje procene. Zato je logično i da BIA, koja je pod kontrolom predsednika Tadića, koji pak smatra da je Kosovo najveći bezbednosni problem Srbije, izađe u javnost sa identičnom procenom. Ali ako je logično da se BIA tako ponaša ne mora da bude logično a ni istinito ono što ona tvrdi. Jer zašto bi nam od nezavisnog Kosova pretila veća opasnost nego recimo od NATO-a koji nas je jednom već napao i to bez saglasnosti Saveta bezbednosti, čije članice su gotovo sve zemlje u našem okruženju. Ili od međunarodnog terorizma, islamskog fundamentalizma, organizovanog kriminala ili grupa koje u Srbiji deluju sa pozicija ideološkog i verskog radikalizma?

Ali sve dok ne budemo hteli da se suočimo sa činjenicom da su nam službe bezbednosti, kao i sve druge državne institucije, pod svojevrsnim političkim protektoratom, da su gotovo uništene i kadrovski obezglavljene, da ozbiljan preventivni operativno-obaveštajni rad u njima nije u skladu s realnim potrebama, da je naš koncept borbe protiv terorizma i ostalih bezbednosnih izazova arhaičan i prevaziđen, da je postojeći Savet za nacionalnu bezbednost krajnje neoperativna politička institucija, da su vojne i policijske pokazne vežbe jeftino samoreklamerstvo i politički marketing, da nam je kontrola i evidencija ulazaka u mnoge javne institucije i objekte nikakva, da nema ni minimalno potrebne tehničke zaštite i sistema video-nadzora važnih objekata i velikih gradova, i realno ne sagledamo bezbednosne rizike kojima smo izloženi nećemo biti svesni činjenice da nismo ni blizu onako bezbedni kako nam se to na prvi pogled čini.

Jer da se ne lažemo danas bilo ko sa torbom prepunom eksploziva može da ušeta recimo na autobusku stanicu u Beogradu, kupi kartu za bilo koju destinaciju, dođe na peron, pokaže kondukteru kartu, da mu sto dinara i smesti pomenutu torbu u prtljažnik, a potom umesto da uđe u autobus mirno i opušteno odšeta. Pošto su za razliku od avionskih karata autobuske karte bezlične i nigde se ne utvrđuje ni evidentira identitet putnika, pošto ne postoji nikakav sistem kontrole prtljaga, niti na stanici postoje bilo kakav sistem video-nadzora, posle eksplozije koja bi usledila i u kojoj bi stradao ogroman broj ljudi niko ne bi imao pojma ni šta se desilo, a kamoli ko bi mogao biti počinilac i kakvi su motivi ovog akta.

Ali ovakvog banalnog primera nema ni u jednoj strategiji i doktrini bezbednosti niti se o jednoj ovako ekstremnoj ali i realnoj pretnji uopšte raspravlja na bilo kom direktorskom, načelničkom ili ministarskom kolegijumu ili sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Pa se shodno tome ne preduzimaju ni bilo kakve mere da se to spreči.

Autor je bivši načelnik Resora državne bezbednosti