Клуб „Два плус”

Мало их је и не знају једни за друге. На универзитетима нема ажурираних података о њима. Не можете их наћи ни на једном списку иако су завршили чак два факултета, а неки и више, уз то и магистрирали па и докторирали, понекад полагали испите не само на два различита факултета, већ и на два универзитета, у две државе па и на два континента.

Надлежни на Београдском универзитету нису знали да нам кажу колико њихових студената има две високошколске дипломе, али су се сложили да је питање интересантно. Захвалили су нашој редакцији на таквој радозналости и обећали да ће направити базу података и по овој одредници.

То не би требало да представља неки нарочито тежак задатак, јер је таквих академаца и иначе мало: ако је судити на примеру Математичког факултета, тек у неколико генерација појави се студент који поред овог, заврши још један факултет.

Комбинације су различите и не постоје правила: неко заврши медицину и музичку академију, политичке науке и права, економију и организационе науке, или организационе науке и технолошко-металуршки факултет, неко комбинује уметност и природне науке – математику, физику, геологију…

(/slika2)Доста људи је студирало паралелно два факултета, али мало њих је успело да оствари крајњи циљ, каже Владимир Божин, данас доктор математике. Титулу је стекао на чувеном Масачусетском Институту за технологију у Бостону (САД).

Божин има „два и по” факултета: завршио је, као студент генерације, са просечном осеном „десет“ два смера београдског Математичког факултета (математику и рачунарство), а са просеком 9,75 теоријску физику на Физичком факултету.

Каријеру научника после Бостона наставио је у Енглеској, на Универзитету Ворик. Због војне обавезе вратио се у Србију и пошто је војни рок одслужио цивилно, сада ради у звању доцента на Математичком факултету у Београду, као и на Математичком институту Српске академије наука.

(/slika3)Др Бојан Ј. Илић завршио је информатику на Факултету организационих наука Универзитета у Београду и Економски факултет Универзитета у Приштини. На оном првом је проглашен за студента генерације, ту је магистрирао и докторирао, а данас предаје. Аутор је више књига, био је координатор последипломских специјалистичких студија индустријског инжењерства (и у том својству је боравио у Паризу), ангажован је као ванредни професор на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду, раније је учествовао у извођењу наставе и на Саобраћајном факултету у Београду, изабран је за професора Високе школе електротехнике и рачунарства струковних студија у Београду, именован је за судског вештака за економско-финансијску област, члан је Председништва Друштва економиста Београда, члан Научног друштва економиста и члан редакције часописа „Економски видици”…

А како све то постиже? „У добром сам окружењу”, каже са осмехом.

Супруга Татјана је лекар специјалиста интерне медицине, тренутно је на субспецијализацији из алергологије, а будући да је и мајка близанаца Сергеја и Стефана и шестогодишње Тамаре, требало би и њој доделити најмање још једну диплому!

Осим окружења, важан фактор је и континуитет у раду, и наравно, добра организација, примећује наш саговорник, а будући да је доктор организационих наука, нема компетентнијег за то питање.

Адриана Поповић је рођена у Паризу, мајка јој је архитекта, а отац Љуба Поповић, чувени сликар. Још од малена осећала је да јој иде од руке све што је везано за уметност, нарочито вајање.

– Кад сам завршила матуру уместо уметности одабрала сам науку. Прве две године сам студирала математику и физику, у трећој сам одабрала теоретску физику, да би се затим све више оријентисала према геологији. У том периоду живота почела сам мало озбиљније да мислим о будућем послу. У оквирима чисте науке нешто ми је недостајало, па сам уписала истовремено и други факултет и почела да изучавам историју уметности и археологију. Сматрала сам да геологија и физика с једне стране и археологија с друге могу да иду заједно – каже Адриана, која је тако стекла дипломе два факултета у Паризу, за геофизику иархеологију.

– Дошло је време да радим, али између студија и правог живота је била велика разлика. Док сам студирала ишла сам на археолошка налазишта, истраживала, долазила у додир са старим предметима, поправљала керамику, а на послу сам по цео дан седела у лабораторији испред компјутера – објашњава наша саговорница. Зато се вратила некадашњем хобију, вајању, и поново заронила руке у глину, као у детињству. Игром случаја, њен професор скулптуре био је спречен да држи часове и предложио јој је да га замени. Сматрао је да она то може.

Допало јој се да држи часове. Завршила је пет година Факултета пластичних уметности на Сорбони у Паризу и сада пише докторат.

Након свега каже да је срећна што је прошла овакав пут:

– Наука ме је научила да размишљам рационално и да упознам материју са којом радим, камен, глину, технологију боја... Захваљујући археологији упознала сам људску културу од праисторије до данас а уметнички факултет омогућио ми је да уживам у послу – поверава нам Адриана.