Klub „Dva plus”

Malo ih je i ne znaju jedni za druge. Na univerzitetima nema ažuriranih podataka o njima. Ne možete ih naći ni na jednom spisku iako su završili čak dva fakulteta, a neki i više, uz to i magistrirali pa i doktorirali, ponekad polagali ispite ne samo na dva različita fakulteta, već i na dva univerziteta, u dve države pa i na dva kontinenta.

Nadležni na Beogradskom univerzitetu nisu znali da nam kažu koliko njihovih studenata ima dve visokoškolske diplome, ali su se složili da je pitanje interesantno. Zahvalili su našoj redakciji na takvoj radoznalosti i obećali da će napraviti bazu podataka i po ovoj odrednici.

To ne bi trebalo da predstavlja neki naročito težak zadatak, jer je takvih akademaca i inače malo: ako je suditi na primeru Matematičkog fakulteta, tek u nekoliko generacija pojavi se student koji pored ovog, završi još jedan fakultet.

Kombinacije su različite i ne postoje pravila: neko završi medicinu i muzičku akademiju, političke nauke i prava, ekonomiju i organizacione nauke, ili organizacione nauke i tehnološko-metalurški fakultet, neko kombinuje umetnost i prirodne nauke – matematiku, fiziku, geologiju…

(/slika2)Dosta ljudi je studiralo paralelno dva fakulteta, ali malo njih je uspelo da ostvari krajnji cilj, kaže Vladimir Božin, danas doktor matematike. Titulu je stekao na čuvenom Masačusetskom Institutu za tehnologiju u Bostonu (SAD).

Božin ima „dva i po” fakulteta: završio je, kao student generacije, sa prosečnom osenom „deset“ dva smera beogradskog Matematičkog fakulteta (matematiku i računarstvo), a sa prosekom 9,75 teorijsku fiziku na Fizičkom fakultetu.

Karijeru naučnika posle Bostona nastavio je u Engleskoj, na Univerzitetu Vorik. Zbog vojne obaveze vratio se u Srbiju i pošto je vojni rok odslužio civilno, sada radi u zvanju docenta na Matematičkom fakultetu u Beogradu, kao i na Matematičkom institutu Srpske akademije nauka.

(/slika3)Dr Bojan J. Ilić završio je informatiku na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu i Ekonomski fakultet Univerziteta u Prištini. Na onom prvom je proglašen za studenta generacije, tu je magistrirao i doktorirao, a danas predaje. Autor je više knjiga, bio je koordinator poslediplomskih specijalističkih studija industrijskog inženjerstva (i u tom svojstvu je boravio u Parizu), angažovan je kao vanredni profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, ranije je učestvovao u izvođenju nastave i na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, izabran je za profesora Visoke škole elektrotehnike i računarstva strukovnih studija u Beogradu, imenovan je za sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, član je Predsedništva Društva ekonomista Beograda, član Naučnog društva ekonomista i član redakcije časopisa „Ekonomski vidici”…

A kako sve to postiže? „U dobrom sam okruženju”, kaže sa osmehom.

Supruga Tatjana je lekar specijalista interne medicine, trenutno je na subspecijalizaciji iz alergologije, a budući da je i majka blizanaca Sergeja i Stefana i šestogodišnje Tamare, trebalo bi i njoj dodeliti najmanje još jednu diplomu!

Osim okruženja, važan faktor je i kontinuitet u radu, i naravno, dobra organizacija, primećuje naš sagovornik, a budući da je doktor organizacionih nauka, nema kompetentnijeg za to pitanje.

Adriana Popović je rođena u Parizu, majka joj je arhitekta, a otac Ljuba Popović, čuveni slikar. Još od malena osećala je da joj ide od ruke sve što je vezano za umetnost, naročito vajanje.

– Kad sam završila maturu umesto umetnosti odabrala sam nauku. Prve dve godine sam studirala matematiku i fiziku, u trećoj sam odabrala teoretsku fiziku, da bi se zatim sve više orijentisala prema geologiji. U tom periodu života počela sam malo ozbiljnije da mislim o budućem poslu. U okvirima čiste nauke nešto mi je nedostajalo, pa sam upisala istovremeno i drugi fakultet i počela da izučavam istoriju umetnosti i arheologiju. Smatrala sam da geologija i fizika s jedne strane i arheologija s druge mogu da idu zajedno – kaže Adriana, koja je tako stekla diplome dva fakulteta u Parizu, za geofiziku iarheologiju.

– Došlo je vreme da radim, ali između studija i pravog života je bila velika razlika. Dok sam studirala išla sam na arheološka nalazišta, istraživala, dolazila u dodir sa starim predmetima, popravljala keramiku, a na poslu sam po ceo dan sedela u laboratoriji ispred kompjutera – objašnjava naša sagovornica. Zato se vratila nekadašnjem hobiju, vajanju, i ponovo zaronila ruke u glinu, kao u detinjstvu. Igrom slučaja, njen profesor skulpture bio je sprečen da drži časove i predložio joj je da ga zameni. Smatrao je da ona to može.

Dopalo joj se da drži časove. Završila je pet godina Fakulteta plastičnih umetnosti na Sorboni u Parizu i sada piše doktorat.

Nakon svega kaže da je srećna što je prošla ovakav put:

– Nauka me je naučila da razmišljam racionalno i da upoznam materiju sa kojom radim, kamen, glinu, tehnologiju boja... Zahvaljujući arheologiji upoznala sam ljudsku kulturu od praistorije do danas a umetnički fakultet omogućio mi je da uživam u poslu – poverava nam Adriana.