Вежи ме заувек

Из Софкине руке клизи ознојена рука њеног будућег, дванаестогодишњег мужа. Лош знак за брак и живот пред њима. Бора Станковић у роману „Нечиста крв” опис који има метафоричко значење појачава широм света познатим обичајем везивања руку младенаца приликом венчања. Шта тај чин заправо симболизује?

Постоје разна тумачења његовог значења – док једни сматрају да се тако ојачава брачна заједница, други верују да се везивањем руку будућих супружника обезбеђују пород и брачна срећа. Има и оних који тврде да се на овај начин муж и жена штите од лоших догађаја.

Многе важне тренутке у животу људи прате обичаји из давно прошлих времена, а откад се баш овај усталио не зна се поуздано. Извесно је само да је прилично стар и да је познат у бројним културама. У зависности од државе, односно подручја, постоје бројне „варијације на тему”.

У сваком случају, уопштено се може рећи да састављање руку младенаца пред човеком који их венчава представља обредни почетак брачне заједнице. Код неких народа будући супружници се само дотичу прстима, негде се, пак, рукују, а има и места где се држе изузетно чврсто.

У хрватским Котарима свештеник приликом венчања везује руке младенцима марамом која после венчања остаје код њега, а овај обичај познат је и у Бачкој. Када се београдски младенци ухвате за руке, свештеник их споји пешкиром који, такође, после венчања остаје њему. Ипак, постоји велики број места у Србији где се руке заручника не везују, већ се преко њих само пребацује извезена марама или повез који млада добија од кума, односно старог свата. С друге стране, у неким деловима Срема свештеник повезом обавија младу и младожењу око струка.

Етнолози објашњавају да спајање руку може представљати знак вере и оданости које две особе дају једна другој. Отуда и потичу речи „заручити се”, „заручник”, „заручница”. Такође, научници који проучавају обичаје порекло израза „испросити девојку” тумаче веровањем да је мушкарац, без обзира на новац или имовину које поседује, сиромашан све док поред себе нема „жену свог живота”.

Младенци у Србији данас се често одлучују само на грађанско венчање пред матичарем, али је велики број и оних који се, што због традиције, што због лепоте и свечаности чина, на верност обавезују у цркви.

Ипак, за срећан брак тачан рецепт још није откривен. Где год и на који год начин мушкарац и жена „стану на луди камен” будућу заједничку срећу коваће сами. Уколико уложе много труда и пролију заједничког зноја као да кују сабљу димискију, а не судбину – успех је готово известан. На крају, једнима ни везивање руку и сви обичаји за „терање малера” не донесу срећу, а код других руке које на свадби из неког разлога нису биле спојене – остану испреплетане до краја живота.