Veži me zauvek

Iz Sofkine ruke klizi oznojena ruka njenog budućeg, dvanaestogodišnjeg muža. Loš znak za brak i život pred njima. Bora Stanković u romanu „Nečista krv” opis koji ima metaforičko značenje pojačava širom sveta poznatim običajem vezivanja ruku mladenaca prilikom venčanja. Šta taj čin zapravo simbolizuje?

Postoje razna tumačenja njegovog značenja – dok jedni smatraju da se tako ojačava bračna zajednica, drugi veruju da se vezivanjem ruku budućih supružnika obezbeđuju porod i bračna sreća. Ima i onih koji tvrde da se na ovaj način muž i žena štite od loših događaja.

Mnoge važne trenutke u životu ljudi prate običaji iz davno prošlih vremena, a otkad se baš ovaj ustalio ne zna se pouzdano. Izvesno je samo da je prilično star i da je poznat u brojnim kulturama. U zavisnosti od države, odnosno područja, postoje brojne „varijacije na temu”.

U svakom slučaju, uopšteno se može reći da sastavljanje ruku mladenaca pred čovekom koji ih venčava predstavlja obredni početak bračne zajednice. Kod nekih naroda budući supružnici se samo dotiču prstima, negde se, pak, rukuju, a ima i mesta gde se drže izuzetno čvrsto.

U hrvatskim Kotarima sveštenik prilikom venčanja vezuje ruke mladencima maramom koja posle venčanja ostaje kod njega, a ovaj običaj poznat je i u Bačkoj. Kada se beogradski mladenci uhvate za ruke, sveštenik ih spoji peškirom koji, takođe, posle venčanja ostaje njemu. Ipak, postoji veliki broj mesta u Srbiji gde se ruke zaručnika ne vezuju, već se preko njih samo prebacuje izvezena marama ili povez koji mlada dobija od kuma, odnosno starog svata. S druge strane, u nekim delovima Srema sveštenik povezom obavija mladu i mladoženju oko struka.

Etnolozi objašnjavaju da spajanje ruku može predstavljati znak vere i odanosti koje dve osobe daju jedna drugoj. Otuda i potiču reči „zaručiti se”, „zaručnik”, „zaručnica”. Takođe, naučnici koji proučavaju običaje poreklo izraza „isprositi devojku” tumače verovanjem da je muškarac, bez obzira na novac ili imovinu koje poseduje, siromašan sve dok pored sebe nema „ženu svog života”.

Mladenci u Srbiji danas se često odlučuju samo na građansko venčanje pred matičarem, ali je veliki broj i onih koji se, što zbog tradicije, što zbog lepote i svečanosti čina, na vernost obavezuju u crkvi.

Ipak, za srećan brak tačan recept još nije otkriven. Gde god i na koji god način muškarac i žena „stanu na ludi kamen” buduću zajedničku sreću kovaće sami. Ukoliko ulože mnogo truda i proliju zajedničkog znoja kao da kuju sablju dimiskiju, a ne sudbinu – uspeh je gotovo izvestan. Na kraju, jednima ni vezivanje ruku i svi običaji za „teranje malera” ne donesu sreću, a kod drugih ruke koje na svadbi iz nekog razloga nisu bile spojene – ostanu isprepletane do kraja života.