Човек само срцем добро види

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ДАЛИЈА СОФЕР
Роман упечатљивог наслова „Септембри у Ширазу”, књижевни деби Далије Софер, никог није оставио равнодушним, како критику тако ни читаоце. Проза Соферове, предана и дубоко проживљена, зрачи животношћу и саосећајношћу, и представља прави ковчег с благом који скидањем слојева прашине открива снажну причу о судбини једне породице у вртлогу бруталне револуције. Соферова је креирала трајне књижевне карактере породице Амин, чије ће путовање дуго наставити да живи у читаочевом уму.

Далија Софер је храбро закорачила у прилично амбициозне теме – политичко превирање у Ирану, затварање, издаја, питање смисла религије – с којима поступа умешношћу маестралног приповедача. Повод за интервју са Соферовом, вођен електронском поштом, јесте објављивање њеногромана на српском језику у издању „Лагуне” и преводу доле потписане ауторке. Далија Софер данас живи у Њујорку. Рођена је у јеврејској породици у Техерану, Ирану. Сматра да је „дете револуције, али не варијанте ’деце цвећа’, већ моћи турбана”.

Квалитет емоција коју Соферова уноси у ликове чини ову прозу изузетном, за шта је и награђена бројним признањима: награда Вајтинг фондације за 2007; најбоља књига у 2007. у избору „Њујорк тајмса”; ПЕН/Роберт Бингем стипендија за 2008, која се иначе додељује изузетно талентованим писцима.

Неуобичајено је да млад аутор добије толико признања за књижевни деби. Како је то на Вас утицало?

Лагала бих ако бих рекла да ме сва та признања нису погодила. Наравно да је за писца почетника дивно бити хваљен и признат. Али признања могу и да заплаше. Писац је усамљеник; стварање романа је екстремно усамљенички чин, док је објављивање његова антитеза. Преко ноћи сам била практично гурнута из једне у другу реалност, те ми је било потребно време да се повратим. Покушавам да направим отклон према похвалама али и критици, јер то само може да ми смета у даљем раду. Увек постоји опасност да постанете „зависни” од признања и аплауза. А, с друге стране, и критике могу негативно да утичу – постајете самокритичнији, али и самодеструктивнији. У сваком случају, ни једно ни друго није добро за рад.

Познато је да је Ваш отац био месец дана затворен у злогласном техеранском затвору Евин, 1980. Две године касније, када Вам је било десет година, Ваша породица је побегла из Ирана. Да ли је књига аутобиографска?

Роман је делимично инспирисан мојим животом. Ово су чињенице које су се заиста догодиле: проживела сам иранску револуцију 1979. године и мој отац је заиста био затворен (мада је његово искуство сасвим другачије од искуства мог књижевног карактера, Исака Амина). Осим тога, и ми смо уз помоћ кријумчара побегли из Ирана, преко Турске. Те догађаје сам искористила да креирам фиктивну причу, с фиктивним личностима. То ми је омогућило да прикажем свеобухватнију слику иранске историје и друштва, као и људе из различитог друштвено-економског, политичког и верског миљеа.

Колико сте дуго писали „Септембре у Ширазу”?

Требало ми је седам година – од тренутка када сам почела да га пишем па до самог објављивања.

Занимљиво је да многи критичари књигу сматрају метафором за Вашу личну ситуацију. Да ли вас то као писца погађа?

То ме на више начина узнемирава. Желим да се људи усредсреде на вредност самог романа, а не на то да ли је или није прича истинита. Чини ми се да постоји фасцинација „истинитим” причама, а поједини читаоци се на мене просто наљуте када им кажем да је роман у великој мери измишљен. Такође ме и лично узнемирава. Никада нисам имала намеру да пишем мемоаре, а посебно да ми људи прилазе и питају ме: „Како ти је брат?” За мене је то надреално!

Главни јунак, Исак, прогоњен је због тога што је Јеврејин иако је водио стриктно секуларан живот, док је, пак, његовом сину Парвизу забрањена љубав с девојком хасидског порекла јер није довољно Јеврејин. Сведоци смо све већег утицаја религија широм света. Да ли сте забринути због јачања радикалних верских покрета?

Да, веома сам забринута. Лично нисам религиозна особа, али поштујем оне који су истински верници, који не осећају потребу да своја уверења намећу другима. Схватам да религија многима пружа утеху, нарочито у тешким временима. Али, вера такође може бити узрок раздора, посебно када се постави као етничко питање. Довољно је погледати ужасне сукобе Јевреја и муслимана, сунита и шиита, католика и протестаната – листа се ту не завршава. Најгоре је што се многи људи претварају, неки су чак убеђени да су побожни, а чињеница је да у име религије чине страшне злочине.

Имате ли жељу да се једнога дана вратите у Иран?

Наравно. Надам се да ћу се једнога дана вратити, али када буде под другим режимом.

У једном ранијем интервјуу изјавили сте да Вам писање „пружа илузију контроле, јер стварате универзум”. – Да ли је за Вас писање непрекидан процес учења?

Да, за мене је писање непрекидан процес учења у циљу разумевања стварности. То је оно што највише волим код писања. Волим да седнем, да почнем да пишем, да не знам шта ће од свега испасти, куда ће ме прича одвести, и да ли ћу у том процесу нешто ново применити.

Сматрате ли да је улога књижевности да подстакне толерантност и обесхрабри нетолерантност?

Као дете, утеху сам проналазила у читању „Малог принца” Антоана де Сент Егзиперија, посебно у речима лисице: Човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.” Верујем да књижевност омогућава да „срцем добро видимо”. Уосталом, зар сви ми у својим грудима немамо по једно мало срце које лудо куца?