Индијском бајком на економску кризу

Холивудизација Боливуда, или боливудизација Холивуда? Има и једног и другог, али свеједно – британско-амерички филм „Милионер са улице” Денија Бојла и Ловелин Тандан, идеалан је за гледање на великом биоскопском платну. И толико моћан да је пробудио дубоко укопане сентименте чланова Америчке академије за филм, те му од срца дадоше чак осам Оскара.

Да се разумемо, ово није типичан „оскаровски наслов”, иако је реч о причи која успех тематизује по америчком рецепту и завршава „сладуњавим” хепиендом. Ово је савремена и разиграна индијска бајка, која му дође „као мелем на рану” економском кризом скрханог света, у којем су се многи снови распршили, па и онај – да је могуће родити се у блату а ипак стићи до звезда.

Бојлов филм доказује да је, „амерички сан” још увек могућ. Ако не тренутно у Америци, а оно на другим крајевима света, у сламовима Мумбаја у којима расте дечак Џамал Малик и на улици учи све што ће му после користити у квизу на који се пријављује из очаја. Дечаку који на почетку филма пред публику излази буквално из септичке јаме, у коју се уваљао како би се извукао из пољског „чучавца”, пошло је за руком да досегне сан и распростре „Милионера са улице” по холивудском тепиху.

Мора се признати да је најјачи адут „Милионера са улице” (у оригиналу наслов звучи много уверљивије – „Slumdog Millionaire”) изврсна Бојлова режија и спретност којом је прича испричана. Ниједан досадашњи његов филм није био овако добро посложен, целовит и ауторски конзистентан. Ово је филм јасног циља и визије, са фино распоређеним детаљима, импресивно уграђеним у механизам и визуелно и емотивно.

Уколико би у обзир узели саму причу (сценарио Симон Бофој према роману Викаса Сварупа) о сирочету које се из блата успиње до зарађених милиона, која је при том „зачињена” оријенталним и егзотичним зачинима, она није ни нова, ни оригинална, ни спектакуларна. Сјајан је, међутим, начин на који је она испричана. Призори у којима се смењује хронологија живота главног јунака са секвенцама сниманим у студију током квиза „Желите ли да постанете милионер”, усаглашеном динамиком и напетошћу, функционишу као савршена паралелна трка до коначног циља. Бојл користи и гротеску и бајковитост и снажну драматичност и боливудске стереотипе – плес и комичност. Међутим, сви ови састојци су зналачки промерени и изведени, те се „Милионеру са улице” верује од почетка до краја.

Оно што је још добро, јесте чињеница да Дени Бојл не улепшава живот, али и не крије да на причу из индијских сламова гледа из личне, постколонијално британске перспективе, што филму додаје још један оквир. Он поштује ликове у свом филму, нарочито браћу Џамала (Дев Пател) и Салима (А. М. Исмаил) и другарицу из детињства Латику (Фрида Пинто), чији су карактери свеобухватно заокружени и веома пластични, а у филм укључује и велики број индијских натуршчика, постижући тако и на документарности и истинитости оваквих могућих прича.

Као филмска бајка о времену данашњем, о утицају спољашњих кризних промена на сиротињске четврти (небитно је да ли су то само индијске), „Милионер са улице” износи и низ документарних сторија о непрегледној овоземаљској беди, сиротињи чија деца већ рођењем улазе у сурову борбу за голи опстанак, и као филм још једном сведочи о ономе како је „сиротиња и Богу тешка” ма где се налазила. „Зашећерени” хепиенд оваквом филму, заиста је био потребан. „Милионер са улице” сведочи и о великом редитељском Бојловом повратку после низа филмских фијаска (сетите се само „Плаже”, „Сунца”, „28 дана касније”) које је имао на печалбарском раду у Америци. Из којих год мотива му приступили, филм „Милионер са улице” није за пропуштање.