Indijskom bajkom na ekonomsku krizu

Holivudizacija Bolivuda, ili bolivudizacija Holivuda? Ima i jednog i drugog, ali svejedno – britansko-američki film „Milioner sa ulice” Denija Bojla i Lovelin Tandan, idealan je za gledanje na velikom bioskopskom platnu. I toliko moćan da je probudio duboko ukopane sentimente članova Američke akademije za film, te mu od srca dadoše čak osam Oskara.

Da se razumemo, ovo nije tipičan „oskarovski naslov”, iako je reč o priči koja uspeh tematizuje po američkom receptu i završava „sladunjavim” hepiendom. Ovo je savremena i razigrana indijska bajka, koja mu dođe „kao melem na ranu” ekonomskom krizom skrhanog sveta, u kojem su se mnogi snovi raspršili, pa i onaj – da je moguće roditi se u blatu a ipak stići do zvezda.

Bojlov film dokazuje da je, „američki san” još uvek moguć. Ako ne trenutno u Americi, a ono na drugim krajevima sveta, u slamovima Mumbaja u kojima raste dečak Džamal Malik i na ulici uči sve što će mu posle koristiti u kvizu na koji se prijavljuje iz očaja. Dečaku koji na početku filma pred publiku izlazi bukvalno iz septičke jame, u koju se uvaljao kako bi se izvukao iz poljskog „čučavca”, pošlo je za rukom da dosegne san i rasprostre „Milionera sa ulice” po holivudskom tepihu.

Mora se priznati da je najjači adut „Milionera sa ulice” (u originalu naslov zvuči mnogo uverljivije – „Slumdog Millionaire”) izvrsna Bojlova režija i spretnost kojom je priča ispričana. Nijedan dosadašnji njegov film nije bio ovako dobro posložen, celovit i autorski konzistentan. Ovo je film jasnog cilja i vizije, sa fino raspoređenim detaljima, impresivno ugrađenim u mehanizam i vizuelno i emotivno.

Ukoliko bi u obzir uzeli samu priču (scenario Simon Bofoj prema romanu Vikasa Svarupa) o siročetu koje se iz blata uspinje do zarađenih miliona, koja je pri tom „začinjena” orijentalnim i egzotičnim začinima, ona nije ni nova, ni originalna, ni spektakularna. Sjajan je, međutim, način na koji je ona ispričana. Prizori u kojima se smenjuje hronologija života glavnog junaka sa sekvencama snimanim u studiju tokom kviza „Želite li da postanete milioner”, usaglašenom dinamikom i napetošću, funkcionišu kao savršena paralelna trka do konačnog cilja. Bojl koristi i grotesku i bajkovitost i snažnu dramatičnost i bolivudske stereotipe – ples i komičnost. Međutim, svi ovi sastojci su znalački promereni i izvedeni, te se „Milioneru sa ulice” veruje od početka do kraja.

Ono što je još dobro, jeste činjenica da Deni Bojl ne ulepšava život, ali i ne krije da na priču iz indijskih slamova gleda iz lične, postkolonijalno britanske perspektive, što filmu dodaje još jedan okvir. On poštuje likove u svom filmu, naročito braću Džamala (Dev Patel) i Salima (A. M. Ismail) i drugaricu iz detinjstva Latiku (Frida Pinto), čiji su karakteri sveobuhvatno zaokruženi i veoma plastični, a u film uključuje i veliki broj indijskih naturščika, postižući tako i na dokumentarnosti i istinitosti ovakvih mogućih priča.

Kao filmska bajka o vremenu današnjem, o uticaju spoljašnjih kriznih promena na sirotinjske četvrti (nebitno je da li su to samo indijske), „Milioner sa ulice” iznosi i niz dokumentarnih storija o nepreglednoj ovozemaljskoj bedi, sirotinji čija deca već rođenjem ulaze u surovu borbu za goli opstanak, i kao film još jednom svedoči o onome kako je „sirotinja i Bogu teška” ma gde se nalazila. „Zašećereni” hepiend ovakvom filmu, zaista je bio potreban. „Milioner sa ulice” svedoči i o velikom rediteljskom Bojlovom povratku posle niza filmskih fijaska (setite se samo „Plaže”, „Sunca”, „28 dana kasnije”) koje je imao na pečalbarskom radu u Americi. Iz kojih god motiva mu pristupili, film „Milioner sa ulice” nije za propuštanje.