О ПРИЧИ

Енди Ворхол је једном приликом рекао: „Порнографија је све оно што нема причу”. Својство генија је да на најједноставнији начин дефинишу највеће истине. Тако је Алфред Хичкок дао можда најбољу дефиницију драме још од Аристотела: „Драма је живот из кога су избачени досадни делови”.

Треба одмах рећи да су ми приче које се хвале претекстом да су настале на основу стварних догађаја одувек деловале сумњиво. Као да постоје приче које не црпу грађу из онога што се стварно збива око њихових аутора? Зар је потребно буквално пресликати живот да би прича деловала истинито? Или биографски филмови. Не сећам се иједног да је ишта вредео. Зашто? Зато што је аутор окован обавезним, „истинитим” догађајима, принуђен да осликава стварне личности а не ликове, да барата историјским подацима а не драмским материјалом.

Оно што је сигурно јесте да, и када бисмо то желели, живот не можемо пребацити у причу а да он не постане нешто сасвим друго. Не ради се само о „избацивању досадних делова” него о његовој комплетној преради у драмска збивања која по правилу имају своју логику и представљају затворени систем у коме владају посебна правила. Догађаји у једној причи, ма како на први поглед личили на живот, у ствари представљају апсолутну измишљотину, невероватну комбинацију ауторове маште и елемената које је он по својој слободној вољи преузео из свог или туђих живота.

Одмах треба рећи да у том хаосу постоје веома чврсте обавезе и забране. Нарочито ако наша прича задовољава неки од постојећих жанровских одредница. Оно што је обавезно у оквиру једног жанра у неком другом је забрањено. И обратно. У психолошкој драми, на пример, ликови скривају своја осећања и напор гледалишта је усмерен ка откривању шта, заправо, јунаци осећају. Супротно томе, у мјузиклу протагонисти певањем јавно износе своја најинтимнија осећања. У мелодрами, тако, односи у друштву осујећују неку љубавну везу. У хорору је, међутим, друштво сасвим по страни, а мрачна сила ради о глави појединцу. И тако даље.

Али и оне приче које се не обазиру на жанровске одреднице имају своје обавезе и забране. Оне су одређене ауторовом поетиком и схватањем света. Унутар таквих дела и најуврнутији догађаји одвијају се по неком узрочно-последичном следу које одређује сам аутор. Он никоме није обавезан до самоме себи и правилу игре које је промовисао на почетку приче јасно показавши кључ којим се његова брава откључава. Слобода да, али произвољност – никако, златно је правило у тој работи.

Вратимо се стварности. Шта је она? Огромна маса збивања која, сама по себи, немају никакав смисао. Неко ће рећи: „За мене стварност има и те какав смисао!”. Добро, али неко други ће одмах потом приметити како та иста стварност за њега има потпуно другачије значење, неко трећи ће имати своје виђење ствари. И тако унедоглед. Прича успоставља правило по коме она, преко свог представника (аутора), из непрегледне реке стварних догађаја издваја, прерађује само оне пабирке живота који су за њу битни. Све друго се одбацује, све оно што је ван њене сфере отпада. И тај одабир наједном добија смисао, прича почиње да се одвија, покреће се нарација.

У експозицији, аутор даје одређеним личностима, који се сада зову ликови, улогу носиоца приче. Те измишљене, полуизмишљене или искомбиноване особе, које више или мање личе на људе из наших живота, почињу да својом активношћу утиру трасу главном току радње. Како су пажљиво бирани да не личе много један на други (сваки понаособ представљају неки аспект потребан за излагање радње), ликови током заплета неминовно ступају у СУКОБЕ. Они су покретачка снага приче. А, као да се ради о сливу неке реке, низ тих сукоба слива се у драмске ситуације а оне, опет, у ЛИНИЈУ главног тока радње. Све што не припада сливу те замишљене реке отпада. Аутор се претвара у немилосрдног судију који је способан да одбаци разне продукте своје маште, ма како они деловали лепо и примамљиво, и да у причи остави само оно што јој припада. На врхунцу, у климаксу, сви се сукоби сусрећу у једној тачки и то је тренутак када се помаља главни разлог постојања приче: идеја. Она излази у први план током привођења крају приче, кроз перипетије и расплет, и добија свој коначни, јасни облик у поенти.

Ова опширна дигресија требало је да ми послужи као илустрација разних искушења на које наилазе творци прича. Када се суочимо са целим тим компликованим алхемијским процесом претварања живота у причу и људи у ликове, поставља се питање: Зашто би то неко радио?. Зар је потребно побећи од живота да бисмо га разумели? Мој одговор је – да.

Постоје ствари које не можемо осетити, схватити, прихватити све док се не одвоје од збиље и не постану прича, измишљотина, ако хоћете. Узмите у руке Гревсове „Грчке митове” и отворите их на било којој страни. Свака од прича које су пред нама представљају апсолутну измишљотину и, истовремено, апсолутну истину о свету у коме живимо. Човек који није прочитао митове о Сизифу, Прометеју или Едипу, по мени није способан да схвати свет који га окружује. Или Библија. Погледајте каква је то моћна, непресушна прича. Понекад размишљам о машти преписивача за коју је свака нова верзија Светог писма обогаћена. „Гилгамеш”. Доказ да је лепота приче начин преживљавања који постоји одвајкада. „Дон Кихот”. Прича која је родила роман и, касније, road movie. Чеховљеве приповетке у којима се налазимо сви, апсолутно сви. Пол Остер…

Причу је човек измислио да би освојио простор у коме реалност нема шта да тражи. Она му је дозволила да свакодневицу претвори у спасоносну супстанцу која ће му омогућити да са својим животом учини немогуће – да побегне у слободу које иначе нигде нема и никада је неће ни бити. Прича је одговор духа на трошност наших живота који се сваким даном све више осипају. Да нема приче, сасвим је могуће да не би било ни нас…

Редитељ