O PRIČI

Endi Vorhol je jednom prilikom rekao: „Pornografija je sve ono što nema priču”. Svojstvo genija je da na najjednostavniji način definišu najveće istine. Tako je Alfred Hičkok dao možda najbolju definiciju drame još od Aristotela: „Drama je život iz koga su izbačeni dosadni delovi”.

Treba odmah reći da su mi priče koje se hvale pretekstom da su nastale na osnovu stvarnih događaja oduvek delovale sumnjivo. Kao da postoje priče koje ne crpu građu iz onoga što se stvarno zbiva oko njihovih autora? Zar je potrebno bukvalno preslikati život da bi priča delovala istinito? Ili biografski filmovi. Ne sećam se ijednog da je išta vredeo. Zašto? Zato što je autor okovan obaveznim, „istinitim” događajima, prinuđen da oslikava stvarne ličnosti a ne likove, da barata istorijskim podacima a ne dramskim materijalom.

Ono što je sigurno jeste da, i kada bismo to želeli, život ne možemo prebaciti u priču a da on ne postane nešto sasvim drugo. Ne radi se samo o „izbacivanju dosadnih delova” nego o njegovoj kompletnoj preradi u dramska zbivanja koja po pravilu imaju svoju logiku i predstavljaju zatvoreni sistem u kome vladaju posebna pravila. Događaji u jednoj priči, ma kako na prvi pogled ličili na život, u stvari predstavljaju apsolutnu izmišljotinu, neverovatnu kombinaciju autorove mašte i elemenata koje je on po svojoj slobodnoj volji preuzeo iz svog ili tuđih života.

Odmah treba reći da u tom haosu postoje veoma čvrste obaveze i zabrane. Naročito ako naša priča zadovoljava neki od postojećih žanrovskih odrednica. Ono što je obavezno u okviru jednog žanra u nekom drugom je zabranjeno. I obratno. U psihološkoj drami, na primer, likovi skrivaju svoja osećanja i napor gledališta je usmeren ka otkrivanju šta, zapravo, junaci osećaju. Suprotno tome, u mjuziklu protagonisti pevanjem javno iznose svoja najintimnija osećanja. U melodrami, tako, odnosi u društvu osujećuju neku ljubavnu vezu. U hororu je, međutim, društvo sasvim po strani, a mračna sila radi o glavi pojedincu. I tako dalje.

Ali i one priče koje se ne obaziru na žanrovske odrednice imaju svoje obaveze i zabrane. One su određene autorovom poetikom i shvatanjem sveta. Unutar takvih dela i najuvrnutiji događaji odvijaju se po nekom uzročno-posledičnom sledu koje određuje sam autor. On nikome nije obavezan do samome sebi i pravilu igre koje je promovisao na početku priče jasno pokazavši ključ kojim se njegova brava otključava. Sloboda da, ali proizvoljnost – nikako, zlatno je pravilo u toj raboti.

Vratimo se stvarnosti. Šta je ona? Ogromna masa zbivanja koja, sama po sebi, nemaju nikakav smisao. Neko će reći: „Za mene stvarnost ima i te kakav smisao!”. Dobro, ali neko drugi će odmah potom primetiti kako ta ista stvarnost za njega ima potpuno drugačije značenje, neko treći će imati svoje viđenje stvari. I tako unedogled. Priča uspostavlja pravilo po kome ona, preko svog predstavnika (autora), iz nepregledne reke stvarnih događaja izdvaja, prerađuje samo one pabirke života koji su za nju bitni. Sve drugo se odbacuje, sve ono što je van njene sfere otpada. I taj odabir najednom dobija smisao, priča počinje da se odvija, pokreće se naracija.

U ekspoziciji, autor daje određenim ličnostima, koji se sada zovu likovi, ulogu nosioca priče. Te izmišljene, poluizmišljene ili iskombinovane osobe, koje više ili manje liče na ljude iz naših života, počinju da svojom aktivnošću utiru trasu glavnom toku radnje. Kako su pažljivo birani da ne liče mnogo jedan na drugi (svaki ponaosob predstavljaju neki aspekt potreban za izlaganje radnje), likovi tokom zapleta neminovno stupaju u SUKOBE. Oni su pokretačka snaga priče. A, kao da se radi o slivu neke reke, niz tih sukoba sliva se u dramske situacije a one, opet, u LINIJU glavnog toka radnje. Sve što ne pripada slivu te zamišljene reke otpada. Autor se pretvara u nemilosrdnog sudiju koji je sposoban da odbaci razne produkte svoje mašte, ma kako oni delovali lepo i primamljivo, i da u priči ostavi samo ono što joj pripada. Na vrhuncu, u klimaksu, svi se sukobi susreću u jednoj tački i to je trenutak kada se pomalja glavni razlog postojanja priče: ideja. Ona izlazi u prvi plan tokom privođenja kraju priče, kroz peripetije i rasplet, i dobija svoj konačni, jasni oblik u poenti.

Ova opširna digresija trebalo je da mi posluži kao ilustracija raznih iskušenja na koje nailaze tvorci priča. Kada se suočimo sa celim tim komplikovanim alhemijskim procesom pretvaranja života u priču i ljudi u likove, postavlja se pitanje: Zašto bi to neko radio?. Zar je potrebno pobeći od života da bismo ga razumeli? Moj odgovor je – da.

Postoje stvari koje ne možemo osetiti, shvatiti, prihvatiti sve dok se ne odvoje od zbilje i ne postanu priča, izmišljotina, ako hoćete. Uzmite u ruke Grevsove „Grčke mitove” i otvorite ih na bilo kojoj strani. Svaka od priča koje su pred nama predstavljaju apsolutnu izmišljotinu i, istovremeno, apsolutnu istinu o svetu u kome živimo. Čovek koji nije pročitao mitove o Sizifu, Prometeju ili Edipu, po meni nije sposoban da shvati svet koji ga okružuje. Ili Biblija. Pogledajte kakva je to moćna, nepresušna priča. Ponekad razmišljam o mašti prepisivača za koju je svaka nova verzija Svetog pisma obogaćena. „Gilgameš”. Dokaz da je lepota priče način preživljavanja koji postoji odvajkada. „Don Kihot”. Priča koja je rodila roman i, kasnije, road movie. Čehovljeve pripovetke u kojima se nalazimo svi, apsolutno svi. Pol Oster…

Priču je čovek izmislio da bi osvojio prostor u kome realnost nema šta da traži. Ona mu je dozvolila da svakodnevicu pretvori u spasonosnu supstancu koja će mu omogućiti da sa svojim životom učini nemoguće – da pobegne u slobodu koje inače nigde nema i nikada je neće ni biti. Priča je odgovor duha na trošnost naših života koji se svakim danom sve više osipaju. Da nema priče, sasvim je moguće da ne bi bilo ni nas…

Reditelj