Гусари у култури

ИНТЕРВЈУ
У најави квиза Милионер емитује се питање: „Где је постављен споменик Зорану Ђинђићу“?

„Можда ће за двадесет, тридесет година ово питање бити промењено у питање 'Ко је урадио споменик Зорану Ђинђићу?' Судбина вајара је да остану непознати“, каже вајар Здравко Јоксимовић (1961), аутор споменика убијеном премијеру Србије, професор на Факултету ликовних уметности у Београду, чија је изложба „Твоје тело заслужује најбоље“ постављена у београдској Арте галерији. Међу изложеним делима је и скулптура „Трбухозборац“ која ће у монументалнијем облику бити постављена у јавном простору, на Новом Београду, као резултат недавног конкурса Скупштине града о постављању 15 скулптура на отвореним градским површинама.

Како сте замислили ову скулптуру међу новобеоградским зградама?

„Трбухозборац“ је скулптура замишљена као ренде монументалних димензија (осам метара висине) на којем стоји човек који се нагиње преко његове ивице. Због тога што ће ренде уместо својих купастих сечива имати трбушасте вињете, декоративне попут кованих ограда, ова скулптура се рефлексно препознаје као солитер, и то је вероватно разлог што је за њено постављање одређен простор Новог Београда. Линеарни цртеж човека са крошњом облака на својим леђима може се читати и као анђео на радном месту Бруна Ганца у „Небу над Берлином“. Покушаћу да га лишим анђеоских атрибута, да може да буде било ко, један од нас, неко из гомиле, издвојен само својом „повлашћеном“ позицијом. Он стоји на ивици зграде и посматра свет одозго. 

И ова изложба односи се, најшире гледано, на тело, функцију тела, однос према телу... Шта је Вама у томе интригантно?

(/slika2)Разлога има више и увек проналазим нове, најновије. Тело је број, објекат, ствар, мрачни предмет жеље, тело је кутија, фиока, затвор из којег нема изласка, тело је улазница у свет одраслих, кључни сведок иницијације, култ, фама, мит. У распону од тога како живе познати, до тога како живи маса од шест и по милијарди људи у којој се свако нада да ће се боље десити њима a оно друго другима.

У мојим радовима тело се чита као човек, као „Господин Когито“ Збигњева Херберта, али не само од крви и меса него и од форме, свесне своје историје, од неког дискретног путоказа који покушавам да пронађем. Привлачи ме још увек, да сам некакав шрафчић који наставља давно започети посао.

Кажете да остварујете комуникацију између система вредности које је успоставила историја уметности и „фетишистичко-мазохистичког наслеђа краја 20. века“. Како?

Позиционирање сопственог рада у времену у којем јесам, природно је успостављање комуникације. Свака скулптура коју урадим јесте још један одговор на питање: да ли је могуће бити систем у систему који не трпи искакања.

Систем вредности који се прати, изграђује и развија кроз историју уметности, који свако раздобље изнова дефинише, постао је сувише некомпатибилан са временом које живимо. Данас је нова сезона, данас се више не бави дефиницијама. Данас се све ужурбано мења. Вредносни систем се припрема унапред, пред сваку сезону, као мода, као гардероба. Претходни ће се архивирати или ће се прерушити и трансформисати у неки од производа масовне културе. Потрошачки спид је разорио критичку дистанцу. Уживање с предумишљајем у производу духа у неометаној доколици, где тога има?

Данас је свет испоручен на кабловску адресу и срче се на сламчицу.

Уметност са своје ексклузивне позиције, без осећања одговорности, клизи у бизарност, настраност и патологију, наравно држећи до својих права и слобода. Једноставно, данас се на томе може зарадити, више и лакше него на неком производу са етикетом традиционалног. Све што је економски исплативо постало је морално оправдано.

Вероватно је наивно очекивати од уметности да задржи неопходан ниво хуманости испод којег не би смела да се спусти. Има нека грешка у свему томе. Можда је њену природу најбоље дефинисао Васко Попа питањем „је ли могло бити другачије“.

Како бисте описали стање на данашњој савременој уметничкој сцени?

Мислим да трпимо последице селективног увоза чињеница о дешавањима у свету. То је апсурдно с обзиром на то да су те чињенице свима доступне, захваљујући експанзији нових медија, који управо и служе за дистрибуцију информација. Наш случај је специфичан. Имамо премало галерија, премало новца; активности су сведене на минимум. Мораш да будеш „нечији“ да би излагао. Новац је променио и џепове и токове. Сада представља право гусарење пресретање тих токова. Мораш да знаш одакле новац долази и куда иде, да би знао где да му се нађеш на путу. Ако хоћеш да дођеш до неког новца, мораш, на пример, да будеш део одређене институције, галерије и организације. Ако нисте пронашли праву интересну групу, осуђени сте на излагање у неколико државних галерија и временом почињете да се вртите у круг. Својевремено сам излагао и у СКЦ-у, Галерији 12+ , Галерији Лада и у Салону МСУ, Звону, УЛУС-у, КЦБ... Инсистирао сам на томе да сам слободан и да иза мене треба само да стоји мој рад. Није ме занимало то што ми одређени људи нису долазили када излажем у једној галерији, а неки други када излажем у другој. Свака галерија има одређену публику, ствари функционишу у затвореним круговима. Дешавало ми се и да ми отказују термине или да их мењају док не схватим колико су неозбиљни, као Галерија Хаос својевремено...

Јесте ли Ви гусар у култури?

Ја сам неколико деценија потрошио да изградим позицију слободног играча. Веома ми је важно да то одржим. Мислим да сам слободан у том смислу да са свима могу да уђем у неку врсту сарадње. Са свима који довољно верују у оно што радим. Тако да још увек не морам да изигравам гусара.

Кога Ви видите као будућег академика из Ваше бранше?

Мрђан Бајић и Милета Продановић су свакако први следећи кандидати за то... Део су неког званичног естаблишмента. Они су утрошили добар број година да себи створе довољно оперативну позицију да, по принципу „сам свој мајстор“, могу да обезбеде себи, рецимо, одлазак на Бијенале... Уметност може да се схвати и као средство за остваривање разних циљева...

А како коментаришете овогодишњи избор за Бијенале?

Зоран Тодоровић је интелигентан уметник и мислим да ће знати да искористи своју шансу...

Занимљива је, међутим, процедура избора. То је нека врста нашег специјалитета. Увек се појављује нека комисија која врши предселекцију, која елиминише могућа изненађења... Наравно да је немогуће да конкуришу сви који желе. Али, овде се поставља питање ко бира оне који врше избор. Значи, ако ови сад бирају један профил уметника, да би неко други ушао у комбинацију, тај мора да сачека неку нову поделу карата.

То има за последицу да се бавимо исувише унапред осмишљеним пројектима, прилагођеним комисији, да унапред дефинишемо семиотички ниво нашег рада, да процес сведемо на хладнокрвну производњу у којој више нема никаквих изненађења. А изненађење је највиталнији део уметности.

Како Вама изгледа цела ова ситуација у вези са Народним музејом?

Ја бих вратио чињенице на почетак. Народни музеј је имао свог предратног власника, збирка је највећим делом Шломовићева. Држава је наследила и зграду и збирку и тако се и понаша. Вероватно би се, да је сама уложила нешто у то, држава другачије понашала. Изгледа да није добро кад добијеш све на извол'те.

Кога бисте најрадије видели као професора на ФЛУ?

Уроша Ђурића. Да мало раздрма ствари, као кофа хладне воде.