Gusari u kulturi

INTERVJU
U najavi kviza Milioner emituje se pitanje: „Gde je postavljen spomenik Zoranu Đinđiću“?

„Možda će za dvadeset, trideset godina ovo pitanje biti promenjeno u pitanje 'Ko je uradio spomenik Zoranu Đinđiću?' Sudbina vajara je da ostanu nepoznati“, kaže vajar Zdravko Joksimović (1961), autor spomenika ubijenom premijeru Srbije, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, čija je izložba „Tvoje telo zaslužuje najbolje“ postavljena u beogradskoj Arte galeriji. Među izloženim delima je i skulptura „Trbuhozborac“ koja će u monumentalnijem obliku biti postavljena u javnom prostoru, na Novom Beogradu, kao rezultat nedavnog konkursa Skupštine grada o postavljanju 15 skulptura na otvorenim gradskim površinama.

Kako ste zamislili ovu skulpturu među novobeogradskim zgradama?

„Trbuhozborac“ je skulptura zamišljena kao rende monumentalnih dimenzija (osam metara visine) na kojem stoji čovek koji se naginje preko njegove ivice. Zbog toga što će rende umesto svojih kupastih sečiva imati trbušaste vinjete, dekorativne poput kovanih ograda, ova skulptura se refleksno prepoznaje kao soliter, i to je verovatno razlog što je za njeno postavljanje određen prostor Novog Beograda. Linearni crtež čoveka sa krošnjom oblaka na svojim leđima može se čitati i kao anđeo na radnom mestu Bruna Ganca u „Nebu nad Berlinom“. Pokušaću da ga lišim anđeoskih atributa, da može da bude bilo ko, jedan od nas, neko iz gomile, izdvojen samo svojom „povlašćenom“ pozicijom. On stoji na ivici zgrade i posmatra svet odozgo. 

I ova izložba odnosi se, najšire gledano, na telo, funkciju tela, odnos prema telu... Šta je Vama u tome intrigantno?

(/slika2)Razloga ima više i uvek pronalazim nove, najnovije. Telo je broj, objekat, stvar, mračni predmet želje, telo je kutija, fioka, zatvor iz kojeg nema izlaska, telo je ulaznica u svet odraslih, ključni svedok inicijacije, kult, fama, mit. U rasponu od toga kako žive poznati, do toga kako živi masa od šest i po milijardi ljudi u kojoj se svako nada da će se bolje desiti njima a ono drugo drugima.

U mojim radovima telo se čita kao čovek, kao „Gospodin Kogito“ Zbignjeva Herberta, ali ne samo od krvi i mesa nego i od forme, svesne svoje istorije, od nekog diskretnog putokaza koji pokušavam da pronađem. Privlači me još uvek, da sam nekakav šrafčić koji nastavlja davno započeti posao.

Kažete da ostvarujete komunikaciju između sistema vrednosti koje je uspostavila istorija umetnosti i „fetišističko-mazohističkog nasleđa kraja 20. veka“. Kako?

Pozicioniranje sopstvenog rada u vremenu u kojem jesam, prirodno je uspostavljanje komunikacije. Svaka skulptura koju uradim jeste još jedan odgovor na pitanje: da li je moguće biti sistem u sistemu koji ne trpi iskakanja.

Sistem vrednosti koji se prati, izgrađuje i razvija kroz istoriju umetnosti, koji svako razdoblje iznova definiše, postao je suviše nekompatibilan sa vremenom koje živimo. Danas je nova sezona, danas se više ne bavi definicijama. Danas se sve užurbano menja. Vrednosni sistem se priprema unapred, pred svaku sezonu, kao moda, kao garderoba. Prethodni će se arhivirati ili će se prerušiti i transformisati u neki od proizvoda masovne kulture. Potrošački spid je razorio kritičku distancu. Uživanje s predumišljajem u proizvodu duha u neometanoj dokolici, gde toga ima?

Danas je svet isporučen na kablovsku adresu i srče se na slamčicu.

Umetnost sa svoje ekskluzivne pozicije, bez osećanja odgovornosti, klizi u bizarnost, nastranost i patologiju, naravno držeći do svojih prava i sloboda. Jednostavno, danas se na tome može zaraditi, više i lakše nego na nekom proizvodu sa etiketom tradicionalnog. Sve što je ekonomski isplativo postalo je moralno opravdano.

Verovatno je naivno očekivati od umetnosti da zadrži neophodan nivo humanosti ispod kojeg ne bi smela da se spusti. Ima neka greška u svemu tome. Možda je njenu prirodu najbolje definisao Vasko Popa pitanjem „je li moglo biti drugačije“.

Kako biste opisali stanje na današnjoj savremenoj umetničkoj sceni?

Mislim da trpimo posledice selektivnog uvoza činjenica o dešavanjima u svetu. To je apsurdno s obzirom na to da su te činjenice svima dostupne, zahvaljujući ekspanziji novih medija, koji upravo i služe za distribuciju informacija. Naš slučaj je specifičan. Imamo premalo galerija, premalo novca; aktivnosti su svedene na minimum. Moraš da budeš „nečiji“ da bi izlagao. Novac je promenio i džepove i tokove. Sada predstavlja pravo gusarenje presretanje tih tokova. Moraš da znaš odakle novac dolazi i kuda ide, da bi znao gde da mu se nađeš na putu. Ako hoćeš da dođeš do nekog novca, moraš, na primer, da budeš deo određene institucije, galerije i organizacije. Ako niste pronašli pravu interesnu grupu, osuđeni ste na izlaganje u nekoliko državnih galerija i vremenom počinjete da se vrtite u krug. Svojevremeno sam izlagao i u SKC-u, Galeriji 12+ , Galeriji Lada i u Salonu MSU, Zvonu, ULUS-u, KCB... Insistirao sam na tome da sam slobodan i da iza mene treba samo da stoji moj rad. Nije me zanimalo to što mi određeni ljudi nisu dolazili kada izlažem u jednoj galeriji, a neki drugi kada izlažem u drugoj. Svaka galerija ima određenu publiku, stvari funkcionišu u zatvorenim krugovima. Dešavalo mi se i da mi otkazuju termine ili da ih menjaju dok ne shvatim koliko su neozbiljni, kao Galerija Haos svojevremeno...

Jeste li Vi gusar u kulturi?

Ja sam nekoliko decenija potrošio da izgradim poziciju slobodnog igrača. Veoma mi je važno da to održim. Mislim da sam slobodan u tom smislu da sa svima mogu da uđem u neku vrstu saradnje. Sa svima koji dovoljno veruju u ono što radim. Tako da još uvek ne moram da izigravam gusara.

Koga Vi vidite kao budućeg akademika iz Vaše branše?

Mrđan Bajić i Mileta Prodanović su svakako prvi sledeći kandidati za to... Deo su nekog zvaničnog establišmenta. Oni su utrošili dobar broj godina da sebi stvore dovoljno operativnu poziciju da, po principu „sam svoj majstor“, mogu da obezbede sebi, recimo, odlazak na Bijenale... Umetnost može da se shvati i kao sredstvo za ostvarivanje raznih ciljeva...

A kako komentarišete ovogodišnji izbor za Bijenale?

Zoran Todorović je inteligentan umetnik i mislim da će znati da iskoristi svoju šansu...

Zanimljiva je, međutim, procedura izbora. To je neka vrsta našeg specijaliteta. Uvek se pojavljuje neka komisija koja vrši predselekciju, koja eliminiše moguća iznenađenja... Naravno da je nemoguće da konkurišu svi koji žele. Ali, ovde se postavlja pitanje ko bira one koji vrše izbor. Znači, ako ovi sad biraju jedan profil umetnika, da bi neko drugi ušao u kombinaciju, taj mora da sačeka neku novu podelu karata.

To ima za posledicu da se bavimo isuviše unapred osmišljenim projektima, prilagođenim komisiji, da unapred definišemo semiotički nivo našeg rada, da proces svedemo na hladnokrvnu proizvodnju u kojoj više nema nikakvih iznenađenja. A iznenađenje je najvitalniji deo umetnosti.

Kako Vama izgleda cela ova situacija u vezi sa Narodnim muzejom?

Ja bih vratio činjenice na početak. Narodni muzej je imao svog predratnog vlasnika, zbirka je najvećim delom Šlomovićeva. Država je nasledila i zgradu i zbirku i tako se i ponaša. Verovatno bi se, da je sama uložila nešto u to, država drugačije ponašala. Izgleda da nije dobro kad dobiješ sve na izvol'te.

Koga biste najradije videli kao profesora na FLU?

Uroša Đurića. Da malo razdrma stvari, kao kofa hladne vode.