Странац тамо, странац овде

Петровац на Млави – Овако је увек за Ускрс и лети, иначе је мртво преко године. Град живи од гастарбајтера. Ми их и не зовемо тако, јер то су наши рођаци, пријатељи... Овде нема куће која неког нема напољу, а села су груписана по државама: обично оде један човек, снађе се, а онда одведе читаву фамилију и све комшије.

Овако причу започиње наш водич Споменка Вукашиновић, музичар, новинар, писац, док се провлачимо кроз саобраћајну гужву са нула шансе да се паркирамо у центру града. Аутомобили са свих страна света, махом „мерцедеси”, регистрације Швајцарске, Аустрије, Италије, Немачке...

– Сви виде само лепе куће и лепа кола, а не размишљају колико ти људи много раде... Зато када дођу хоће да се опусте, уживају, и потроше, овде праве свадбе, крштења, испраћаје, најновији хит је и прослава пунолетства, а ту онда ускаће оркестар Новице Добрњца – каже Споменка, признајући да све што су у животу стекли дугују овим људима.

– Имате две групе наших гастарбајтера – наставља причу. – Они који не желе да се врате и не долазе, а годишње одморе користе за путовања по свету... Они који имају намеру једног дана да се врате ту су неколико пута годишње и улажу. Обавезно сређују породичне куће, дворишта, хоће да им буде лепо када долазе макар и на тих неколико дана годишње. До пензије, наравно.

Оно што се ипак на крају догоди јесте да када дође и та дуго чекана пензија – стигну унучићи без којих се не може, тако да повратак у Србију остаје и даље резервисан за тих неколико дана и ређе...

– Када мушкарце питате да ли ће да се врате, они сви листом одговарају да хоће. Жене су посебна прича. Многе су одавде отишле необразоване, патријархално васпитане, а онда им је тамо у белом свету економска независност дала крила, тако да је много развода. Ниједна од њих се више неће вратити – каже наша „веза” у Петровцу на Млави, док испијамо кафу у „Златнику”.

Споменка нас одводи до пријатеља с којима су се упознали када су им свирали на крштењу и журно прекида причу јер касни. Један од двојице синова, иначе својевремено апсолутни првак света у хармоници, стиже из – Швајцарске.

Стижемо пред кућу Јенића. Добрица је бравар, а Виолета контролише производњу кеса (за чоколаде, чајеве, здравство). Домаћин нас дочекује у радном комбинезону. Извињава се, само да руке опере и да се пресвуче. Радови у току: свеже бетонирана тераса, а поред багера паркиран „ауди” швајцарских таблица. Његова супруга, Крушевљанка родом из Бруса, уводи нас у нову кућу. Стара је срушена. Ово је већ трећа кућа у истом дворишту (прва је бабина и дедина, друга од оца и мајке).

У Србију долазе за Ускрс и на лето, а када нису ту, о свему води рачуна „особа од поверења” која ту живи већ пет година и коју сматрају чланом породице. Објашњавају нам да се у Швајцарској добија четири дана за „њихов Ускрс”, што онда искомбинују са годишњим одмором. На море одлазе лети, ако уграбе времена, из Србије, наравно...

Све собе су богато намештене, преовладава црвена боја. Неки комади су стигли из Швајцарске док је Добричин отац имао камион. У дневној соби гипсани стубови.

„Ово је више византијски стил, а и ми Власи волимо весело, шарено, погледајте само наше ношње”, с поносом каже Добрица. Ипак неће на ограду да ставља камене а ни бронзане лавове који су уобичајени декор у овом крају. Док седамо у удобну кожну гарнитуру наши домаћини објашњавају да ово није ништа необично, све куће у овом крају су овако уређене. Идеје људи углавном налазе преко, а они који нису у иностранству виде од ових који јесу...

(/slika2)А Јенићи имају већ трећу генерацију у Швајцарској. Први је у Италију кренуо тата Сима, ковач по занимању, далеке 1977. године. После годину дана је за њим отишла и мајка Војинка. Прво је радила у кожној индустрији, после са печуркама. Добрица и млађи брат му Топлица су одрасли са бабом и дедом. Пошто је у Италији било тешко средити породичне визе, прешли су у Швајцарску 1984. године. После три године стигао је и Добрица, а 1989. и Топлица. Обојица су се оженили девојкама које су „наше горе лист”. Добрица је Виолету упознао у Швајцарској (и њој је сва родбина тамо), а Топлица је Горицу одвео. Сви живе у истом месту, Бургдорфу, у околини Берна, дели их неколико улица. И док се Добрица одлучио за живот у изнајмљеном стану и да сву уштеђевину улаже у кућу у Србији, Топлица је купио кућу у Швајцарској.

– Мој муж је страшно везан за Србију и стално говори да би волео да овде живи, а да често одлази у Швајцарску. Ја не бих могла да се заувек вратим уколико деца остану тамо. Осим тога, не могу а да се не питам како људи преживљавају овде. Да се разумемо, ми не водимо никакав луксузни живот, ради се по цео дан од пола седам, па једва чекамо викенд да се одморимо, да будемо с децом коју преко недеље чувају бака и дека или да одемо негде у природу и роштиљамо – прича Виолета док послужује кафу и сок.

– Понекад је и нама свега преко главе, странац си тамо, странац си овде – признаје Виолета. И њен тата има јаку жељу да се врати, али не и сестра и брат.

На столу ускршња јаја од чоколаде. Старија кћерка Емилија слуша разговор, а Предраг игра шах. Како причате у кући?

– Српски и влашки, иако деца имају потешкоћа, не знају све речи, боље говоре немачки јер су упућени на другаре из школе. Мада смо их уписали и у српску школу. Иду викендом, уче географију, историју, Емилија је играла и фолклор...

Одлазак у цркву је уобичајен, као и прослава Светог Јована.

Иако у Швајцарској имају продавнице с домаћом храном па кажу да нису ничега жељни, у „аудију” ће се ипак наћи места за сир, кафу и коре, а баби и деди носе расад за њихову башту – купус, парадајз, паприка. Има тамо свега, али наш купус је, како да објасне, ипак мекши. И наш.

Сандра Димитријевић

--------------------------------------------------

Чувари кућа у одсуству власника

Иако је град празан ван гастарбајтерске сезоне, овде нећете наћи „саму” кућу. Обично се узимају жене да у њима живе. Оне воде рачуна о свему, окопавају башту, хране живину, а неколико пута годишње спремају све за долазак породице... А и на око „саме” куће, нису „саме”: све имају аларме и видео надзор, тако да често и пролазак миша кроз кућу изазива упад обезбеђења у стилу америчких филмова... Зато су и крађе ретке.

------------------------------------------------

Нису Швајцарци као Срби

Добро су обавештени о свему што се дешава у Србији, имају све новине и програме као и ми, нису жељни ни наше песме, јер, кажу, понекад имају утисак као да се наша естрада преселила у Швајцарску.

Пријатељи су им углавном из крајева бивше СФРЈ. Друже се и са Швајцарцима, али пак кажу да то није то, нема оне ширине тако својствене нашем народу, док ми лако склапамо пријатељства, они тешко комуницирају и између себе...