Ласерском технологијом до бољег вида

Велика учесталост аметропије, односно несавршености ока у виду миопије (кратковидости), хиперметропије (далековидости) и астигматизма, у општој популацији, индивидуалне разлике код пацијената у погледу њеног степена, као и потреба за одличном оштрином вида без ношења помагала учинили су да се повећава број особа мотивисаних за трајно решење овог проблема рефрактивном хирургијом. О овој грани медицине разговарамо са офталмологом др. сци. Мирком Јанковим, шефом рефрактивне хирургије, на Милош Клиници.

– О рефрактивној мани или диоптрији говоримо у случају несразмере између преломног апарата ока и дужине очне јабучице. Код кратковидости (миопије), светлосни зраци који се преламају преко рожњаче и сочива секу се испред мрежњаче, док се код далековидости (хиперметропије) секу у замишљеној тачки иза мрежњаче. Астигматизам је рефрактивна мана која потиче од различите закривљености рожњаче у различитим правцима – објашњава наш саговорник који је супспецијализацију из рефрактивне хирургије завршио у Цириху, код проф Зајлера 2001.

Примена ласерске технологије у промени закривљености рожњаче, и тиме у терапији различитих облика рефрактивних мана ока и њихова савремена дијагностика постоји више од две деценије и то је омогућило бројним пацијентима бољи квалитет вида, независан од корекционих помагала. О чему је тачно реч и шта се дешава док је пацијент на столу, испод ласера вођеног прецизном руком лекара?

– Принцип ласерског модификовања рожњаче је једноставан: кратковидом оку се заравњује стрмина рожњаче селективно већим уклањањем ткива строме рожњаче више из центра него са периферије, док се далековидом повећава стрмина селективним уклањањем са периферије више него из центра. Код астигматизма се врши комбинација између два приступа, у зависности од рефрактивне мане пацијента.

Деведесете године двадесетог века су донеле још једну револуционарну хируршку методу коју је развио професор доктор Паликарис са Крита у Грчкој. Он је, мотивисан релативно спором визуелном рехабилитацијом, приличним некомфором пацијената због бола у постоперативном току, ограничења на релативно мале рефрактивне мане, те компликација у виду неправилног зарастања, изумео методу ЛАСИК, а од тада се више од милион пацијената годишње у свету подвргава овој процедури. Индикација за ЛАСИК постављена је у око 90 одсто случајева, нарочито због изузетно широког дијапазона рефрактивних мана које може кориговати: кратковидост до око 12 диоптрија, као и далековидост и астигматизам до шест диоптрија.

Оперативни захват траје неколико минута и изводи се у топичној, капљичној анестезији. Најчешће се раде оба ока симултано. У првих неколико сати могуће је гребање и сузење оперисаног ока, а већ на дан операције постиже се скоро нормална видна оштрина са мањим или већим варијацијама, док се стабилан резултат очекује кроз четири до шест недеља. Пацијенти су способни за посао после три дана.

Ове операције се у 98-99 одсто случајева одвијају без компликација. Чак и кад то није случај, већина компликација не утиче битно на вид, само евентуално благо смањује његову оштрину. О осталим могућим и веома ретким компликацијама Мирко Јанков, од 2006. године и доктор из области биоинжењеринга и физиолошке оптике, каже:

– Компликације су ретке (око 0,5%) и манифестују се најчешће привременим повећаним забљештењем, стварањем халоа и смањењем контрастне осетљивости. Код неких пацијената осећај сувог ока може настати после операције, што се ефикасно решава привременим увођењем терапије вештачких суза.

Напредовањем технологије и развојем модерних специјалних биокомпатибилних материјала, идеја замене природног сочива вештачким, као и могућност уградње вештачког сочива у скучени простор предње или задње коморе уз очување природног сочива, постала је могућа.

Коме се ова интервенција најпре препоручује?

– Пацијенти који већ имају проблема са старачком далековидошћу идеални су кандидати за ову врсту операције – одговара др Јанков, објашњавајући да им је акомодација већ поремећена, те могу искористити сву предност кориговања рефрактивне мане заменом сочива. Додатно се може одлучити за тзв. моновизију, односно планирати уграђивање сочива различите преломне моћи, где би за доминантно око била планирана потпуна корекција за даљину са минималном резидуалном рефракцијом, што је већ пракса у САД и неким другим државама чиме се сасвим избегава потреба за ношењем наочара.

Модерна рефрактивна хирургија располаже великим арсеналом метода за успешно кориговање рефрактивних аномалија ока до степена и са квалитетом као никад до сада. То, с друге стране, доноси већу одговорност рефрактивног хирурга да непрестано прати нова технолошка достигнућа, исправно примењује процес селекције пацијената и усавршава хируршке методе којима барата. А, наравно, подразумева и медицинску оправданост да би се интервецнија обавила у државним болницама, или одређене финансијске издатке ако су ваши разлози искључиво естетске природе.

--------------------------------------------------------------------------

Рефрактивна хирургија је грана офталмологије која се бави операционим кориговањем рефрактивних аномалија ока путем њеног смањивања или потпуног елиминисања. Циљ рефрактивне хирургије је да се пацијенту омогући несметани и комфорни живот и рад без сталне потребе за видним помагалима у облику наочара или контактних сочива.