Обама међу „јужњацима”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 17. априла – Може ли Латинска Америка да добије бољи статус у Вашингтону од „задњег дворишта САД”, питање је које изазива највеће занимање поводом првог председничког одласка Барака Обаме међу континенталне јужњаке. Његова администрација већ је дала неколико назнака да је таква промена могућна, али треба сачекати исход викенд самита западне хемисфере заказаног у острвској држави Тринидад и Тобаго.

Засад се уочавају четири појединачна нагласка у приступу Беле куће у њеним наговештајима „новог курса” према планетарној полулопти којој припада. Прво, ублажила је рестрикције према Хавани (тако што је олакшала контакте између овдашњих грађана кубанског порекла и постојбине), што упркос готово полувековном неповерењу буди наде да се перспективе побољшавају, макар према овдашњим рачуницама за „време после Кастра”. Друго, Обама је приликом јучерашње посете Мексику признао да два суседа сносе заједничку одговорност за наркотерор јер тамошњим дилерима дроге одавде пристижу и новац и оружје. Треће, иако се чује да ће венецуелански лидер Уго Чавес простестовати што Куба није заступљена на самиту и за тај изостанак оптужити Америку, овдашњи званичници кажу да Обама неће избећи „учтиви разговор” ако му се Чавес приближи, а што је у складу са уверавањима председника САД да је спреман, за разлику од претходника Џорџа Буша млађег, на „разговор и с непријатељима”. Четврто, изгледа, да Обама гаји „посебан афинитет” према бразилском председнику Луизу Инасију „Лули” да Силви у коме, као „прагматичном левичару” постигнутих успеха у његовој „такође великој земљи”, види најподеснији „мост” за превазилажење хемисферских подозрења и „трења”.

Развој спољних односа почиње од суседства – старо је правило које се потврђује и кад се пориче. Везе између суперсиле и „континента будућности”, како се местимично и даље назива Латинска Америка, још су поприлично далеко од принципа добросуседства. На новој, Обаминој, администрацији је да испроба, досад неискушане, могућности за приближавање, мимо шеме „црно-бело”, као и без умишљања да се „преко ноћи” могу ускладити нагомилани расколи у приступима и потребама.