Obama među „južnjacima”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 17. aprila – Može li Latinska Amerika da dobije bolji status u Vašingtonu od „zadnjeg dvorišta SAD”, pitanje je koje izaziva najveće zanimanje povodom prvog predsedničkog odlaska Baraka Obame među kontinentalne južnjake. Njegova administracija već je dala nekoliko naznaka da je takva promena mogućna, ali treba sačekati ishod vikend samita zapadne hemisfere zakazanog u ostrvskoj državi Trinidad i Tobago.

Zasad se uočavaju četiri pojedinačna naglaska u pristupu Bele kuće u njenim nagoveštajima „novog kursa” prema planetarnoj polulopti kojoj pripada. Prvo, ublažila je restrikcije prema Havani (tako što je olakšala kontakte između ovdašnjih građana kubanskog porekla i postojbine), što uprkos gotovo poluvekovnom nepoverenju budi nade da se perspektive poboljšavaju, makar prema ovdašnjim računicama za „vreme posle Kastra”. Drugo, Obama je prilikom jučerašnje posete Meksiku priznao da dva suseda snose zajedničku odgovornost za narkoteror jer tamošnjim dilerima droge odavde pristižu i novac i oružje. Treće, iako se čuje da će venecuelanski lider Ugo Čaves prostestovati što Kuba nije zastupljena na samitu i za taj izostanak optužiti Ameriku, ovdašnji zvaničnici kažu da Obama neće izbeći „učtivi razgovor” ako mu se Čaves približi, a što je u skladu sa uveravanjima predsednika SAD da je spreman, za razliku od prethodnika Džordža Buša mlađeg, na „razgovor i s neprijateljima”. Četvrto, izgleda, da Obama gaji „poseban afinitet” prema brazilskom predsedniku Luizu Inasiju „Luli” da Silvi u kome, kao „pragmatičnom levičaru” postignutih uspeha u njegovoj „takođe velikoj zemlji”, vidi najpodesniji „most” za prevazilaženje hemisferskih podozrenja i „trenja”.

Razvoj spoljnih odnosa počinje od susedstva – staro je pravilo koje se potvrđuje i kad se poriče. Veze između supersile i „kontinenta budućnosti”, kako se mestimično i dalje naziva Latinska Amerika, još su poprilično daleko od principa dobrosusedstva. Na novoj, Obaminoj, administraciji je da isproba, dosad neiskušane, mogućnosti za približavanje, mimo šeme „crno-belo”, kao i bez umišljanja da se „preko noći” mogu uskladiti nagomilani raskoli u pristupima i potrebama.