Искривљено огледало

Као лојални грађани, послушасмо апел „с врха”: усвојисмо породични пакет мера за штедњу. Дуго смо избегавали да се суочимо с тим бауком од проблема, али се ономад најзад погледасмо у огледалу у дневној соби. О, ужаса! Стаклорезац нам урамио фалш, трећу класу што изобличује ликове! Баба, деца, супруга и ја коначно очи у очи са тим искривљеним и лелујавим чудовиштима, раскалашним потрошачима! Та флуидна и треперава група безумних расипника, која троши преко сваке мере, доћи ће нам свима главе ако хитно нешто не предузмемо. Навући ће нам на врат банкаре! Заплениће нам имовину! Прогласићемо банкрот!

Мада нам се руке и ноге непрестано издужују и увлаче, прсти криве и испаљују светлуцаве канџе, а тело скупља и заокругљује као у „кући смеха” – што омета ток дискусије јер се сопственим предлозима непрестано подсмевамо – о „пакету” смо се ипак некако договорили. Знамо једни друге у душу и свако је личним примером потврдио спремност на самоодрицање.

Баба је прва севнула шаком до плафона: – Од данас више не димим „летећег холанђанина”, савијаћу крџу. Свечано се одричем и вискија, осим превентиве „за добро јутро”: чашицу домаће „мученице” ми и лекар препоручује. Здравље, децо, нема цену. То је од мене више него довољно. Имам и ја душу!

Женине руке се укрстише, па се нагло опустише на „таласима”: – Престајем да једем месо. Одох у вегетаријанце! Смањићу и трошкове за шминку, укидам је после радног времена... Само се ви смејте, тек ћете да се смејете кад ме будете видели без два кила пудера и сенке...

Мени се развеза језичина. Заплеса око црвене кравате, као да јој се удвара: – Као прво, избацујем пиво. Погледајте, у лопту сам се претворио. Шта се церекаш! Друго, жртвујем и мезе, не кикоћи се кад кажем, приносим дакле на олтар штедње сир и маслинке. И треће: с болом батаљујем слаткише! Збогом тулумбе и баклаве. Па, па, мила шампито...

– Немој да нас расплачеш, ћале, плиз! – устаде мој син, мршуљак. Спљошти се у линију па затитра.

– Сека и ја смо се већ свега одрекли и уво нас заболе за вашу кризу која траје од када смо се родили. Ти ћеш у школи да објасниш профанима зашто немамо патике и опрему за физичко, а нарочито зашто си нам одврнуо сијалице у соби па не можемо да учимо. Са радијатора си нам зимус здипио три ребра па кад си видео да ни то није доста, смањио си нам и доток гаса! А сад због уштеде треба електричну гитару да заменим акустаром! Има да ме шутну из бенда! Ту црту не прелази! – линија од сина се прошири и претвори у громаду. Џин је никао међу нама печуркама.

– Да додам да не очекујете да ћу да сликам кинеским темперама које се грудвају на папиру. Не прелазите мој праг достојанства! Пружићу отпор! – одскакута сека око стола и стаде уз брата. Задихала се, сваки удисај чини је све већом. Учини ме се на трен да се деца претворише у каријатиде. Кућу склону паду држе сопственом снагом.

Стратегију смо кабинетски договорили пре десетак дана, али тактику никако да спроведемо на терену. Бабу смо на Велики петак ухватили да обећану крџу меша с „летећим” и да „џек денијелс” љушти директно из пљоске у којој је некад била „мученица”. Кад смо је затекли „у штети”, дунула нам димчугу у лице: „Иди-бегај... Нису они Амери глупи што пију виски, живе по сто година!” Жена се вратила на шминкање и „код куће” – на свеопшту молбу, чим смо је видели без „козметике” – а скапирали смо да је вегетаријанска клопа скупља од сарми и гулаша заједно па и ту рачунамо да ћемо „уштинути” који динар ако почне да се храни по старом. А мене „контрашпијунажа” уфаћкала на делу. „Пао” сам ноћас у шпајзу. С пуном криглом, три маслинке, коцкицом сира и посним колачићем на послужавнику.

Пропао сам у земљу пред децом. Вратио сам им сијалице и исцедио последњу кинту за француске бојице и по пар патика. Сад син, ено га, прангија „фендера”. Моћно звучи. Пре него стигну повериоци, ваљда ћемо гитару и појачало склонити на сигурно, код тета Славке на Сењаку. Нек плене шпорет од те-веа и препотопски радио, ионако више не слушамо рецепте „с врха”. А, да, увалићемо им и искривљено огледало.