Како смо погрешно разумели етно

Једног доконог летњег поподнева, седећи у хладу баште "Мањежа", млади телевизијски редитељи и дугогодишњи пријатељи Данило Пашкван и Иван Пешукић, заморени од летње статике и успаваности филмске индустрије, дошли су на идеју да сниме краткометражни документарни филм. Без сценарија, књиге снимања и професионалне опреме, укључили су малу кућну камеру и почели да позивају своје професоре, телевизијске прегаоце, пријатеље, људе од струке не би ли од њих сазнали шта је то, заправо, етно.

Збуњени овим напрасним питањем, саговорници су давали сасвим контрадикторне одговоре, упућивали младе редитеље на интернет и лексиконе да би, на крају, обојица схватила да одговора нема ни у једном уџбенику. И, тако је настао, према речима наших саговорника, "случајни" филм "Како смо погрешно разумели етно" који је на духовит начин отворио многобројна питања и недоумице у савременом поимању и тумачењу, тако модерног, етно садржаја у Србији.

Ово остварење награђено је специјалним признањем на Фестивалу етнолошког филма у Кучеву, а недавно је и отворило 16. међународни фестивал етнолошког филма у Београду.

– Направили смо један, како на шпици пише, антифилм. Последњих петнаестак година, у разноразним гранама уметности под плаштом етна провлачи се све и свашта. Желели смо да дефинишемо тако често коришћени појам етно у српској култури и да кажемо да етно нису само овце, краве и народна игра – у шаљивом тону прича Иван Пешукић.

– Намерно смо се се поставили као дилетанти. Истраживали смо нешто што је опште место и општепозната ствар, без икаквог методолошког утемељења. У данашњем комуниколошком и терминолошком хаосу, појам етна је потпуно релативизован, па тако сцене у којима наши другари испред драгстора на старој Карабурми причају вицеве и досетке из својих крајева, као и полуприватни снимак са гостовања КУД Абрашевић у Египту постају етнолошка тема – тврди Данило Пашкван.

Међутим, како објашњавају наши саговорници, филм пружа различите одговоре. Неки његови актери су сматрали да етно филм не постоји, други су, пак, изричито тврдили да постоји, поједини су били сигурни да је урбана етно музика заправо турбо фолк, а опет други су то оповргавали јер такво тумачење не постоји у књигама. Одговор на питање шта је то етно остао је до краја филма потпуно отворен. Његов одговор нису знали ни стручњаци.

Као аутори многобројних филмова и доценти на катедри за телевизијску режију Академије уметности "БК" Иван Пешукић и Данило Пашкван сматрају да је главни проблем етнолошког филма тај што поједини аутори немају елементарно филмско знање и методолошки приступ.

– Аутентично филмско у документарном филму који третира етнолошку тему јесте управо истраживање. Не може камера да служи као видео бележница. У дугачким статичним кадровима нема ничег филмског. Запис је једна ствар, а филм друга. Трака данас не кошта ништа па етно филмови трају као гладна година, без икаквих филмских елемената. Сваки документарни филм има своје законитости, драматургију, поетику, категорични су наши саговорници који сматрају да је једини начин да се документарни етнолошки филм избори пред експанзијом нових техничких достигнућа – модернизација одсека за етнологију и антропологију.

– Време је да неки млађи професори добију мало више простора и да се превазиђе сујета која је присутна на нашим факултетима. Такође, организатори фестивала би требало да направе бољу сарадњу са нашим документаристима који би требало да воде радионице визуелне антропологије, а не да то чине гости из иностранства. Немамо добру размену знања на нашем микроплану – тврди Пашкван.

На питање каква је будућност етнолошког филма, наши саговорници одговарају:

– Телевизије немају комерцијални интерес да откупе или прикажу ове филмове. На челу наших телевизија се, углавном, налазе људи који и нису баш много телевизијски образовани и које једино занима колико могу да зараде на филму. Свака иоле озбиљна држава мора да води рачуна о етнолошком филму јер су то остварења за будућност. У европским фондовима се одвајају велика средства за етнолошки филм. Иницијатива би требало да крене са катедра и из Етнографског музеја. Мора се наћи начин како доћи до новца за етнолошки филм. Нек Министарство културе одвоји пола буџета за један играни филм, и за овај новац снимиће се тридесетак професионалних документараца. И да нема тржишног интереса, етнолошки филм мора да постоји, и архив Етнографског музеја једноставно мора да се пуни.

Млади редитељи сматрају да се сјајни филмови могу направити спајањем студената филмских школа са студентима етнологије. Довољно је само пружити им техничке могућности.

– Бојим се да старији аутори више немају ни снаге, ни енергије да раде. А ово је окружење које има озбиљну традицију документарног филма, и ту традицију треба наставити – кажу на крају Иван Пешукић и Данило Пашкван.