Палачинке

Прошле недеље на многим трпезама широм Европе, традиционално за Ускрс а у славу породичног живота и наде у будућу срећу и благостање, служене су палачинке. Французи су, пекући их, држали дршку тигања и замишљали „најлепше жеље”, јер је у њиховој земљи то стари обичај. Ипак, они који се озбиљно баве гастрономијом и историјом кулинарства говоре о стотинак различитих врста палачинки, иако би они који воле да их једу рекли да су палачинке – палачинке, само што их неко маже џемом, неко посипа шећером и орасима а трећи надевају чоколадним кремом.

 А шта рећи о оним фламбираним које су настале случајно, крајем 19. века, када кувар једног ресторана у Монте Карлу умало нијезапалио кухињу припремајући палачинке са коњаком? Натопио је намерно пићем специјалитет, ватра је ту доспела сасвим случајно и после преживљеног страха настале су палачинке „а ла сузет”.

Иако се приче о настанку много чега, почев од ајвара до тешких филозофских мисли, не могу написати без неког од античких јунака, старе Грчке и Рима, поменимо и овај пут Римљане који су пекли мешавину млека, брашна, јаја и зачина и називали је „Alita Dolcia” (нешто слатко). А било је то „нешто између” палачинки, омлета и погачица. Онај важнији део историје палачинки написан је у средњовековној Европи. Састојци су били брашно, кукуруз, кромпир, печене су на камењу, огњишту, да би тек на крају дошао тучани тигањ у који се само сипа уље а после печења добро обрише без употребе воде.

Упућени тврде да је данашње палачинке смислио кувар папе Гелација Првог кад је 2. јануара 492. године у Ватикан дошло толико ходочасника да је понестало хране, а нашло се само јаја и брашна. Новооткривена посластица освојила је Европу, а за Нову годину весело друштво често се такмичи у успешном окретању палачинки у тигању. Баш као што је то некада радио уочи сваке битке Наполеон проричући себи будућност. Ако би му која испала, освајач је кретао у бој пун стрепње. Кад је, пекући палачинке пред Москвом, успешно окренуо четири, а пета му је пала на под, после пораза је мрачно рекао: „То је она пета палачинка!”.

Нису се само кувари бавили тестом разливеним по тигању. Заинтересовали су се и познаваоци језика а онда рекли да је реч палачинка настала од маварске речи palacsinta (чита се палачинта), а ова из румунске плацинта, што је дошло из латинског плацента, од грчког плак, генитив плакос, у значењу „плоча”. На украјинском је слично као у маварском: палахyнта. У Босни је народски речено то „јествина од брашна, која се зове и палачинка” која се назива превртача „јер када се испече с једне стране, преврне се на другу”. Од речи палачинка добили смо и неколико изведеница. Палачинкарница је радња у којој се припремају и продају палачинке а палачинкаш је онај који воли да их једе. Мада би нас Американци због панкејка, како они зову палачинке, или Кинези који кажу бао бинг за то исто, бело погледали.

За палачинкаше који још нису сами мутили тесто, ево и рецепта за четири особе: 200 грама брашна, два јајета, кашика уља, тридецилитра млека и мало млаке воде, кашичица соли и шећера. Умутити, пећи танко у тефлонском тигању надевати и јести, јести, јести…