Како сам у Буенос Ајресу тражила Карлу дел Понте

Од нашег дописника

Вашингтон, 16. априлa– Kарле дел Понте нема више у Вашингтону. Донедавно је била радо виђени и чести гост америчке престонице, и Њујорка –поздрављана аплаузима где год би се појавила, у институтима, научним центрима и администрацији. Сада је њена књига, после италијанске верзије (почетком 2008), најзад изашла и на енглеском, а препознатљиви профил „Госпође тужитељке” оцртан на насловним корицама једино је што се од ње данас може видети у Америци.

Овде се објашњава да је за физичко одсуство некадашње главне тужитељке Хашког трибунала „криво” швајцарско министарство спољних послова. Чак Судетић, првобитно извештач „Њујорк тајмса” са ратишта бивше Југославије, потом запослен у тужилаштву у Хагу, коаутор мемоара Дел Понтеове, морао је уместо ње да крене на књижевну турнеју по Америци. Због „сукоба интереса” и деликатности дипломатске професије, данашњој амбасадорки Швајцарске у Аргентини није дозвољено да говори о некадашњим ангажманима. Њена књига у којој између осталог описује ко све никада није изашао (нити ће изаћи – прим. новинара) пред хашки суд за бившу Југославију остала је, зато, као неко ’сироче’ на милост и немилост публике која је због много жешћих и по Америку погубнијих ратних операција одавно заборавила на Балкан.

Жале се и издавачи. Компанија „Адер прес”, како каже Џудит Гуревич, која је издала књигу на енглеском, штампала је 15.000 примерака, али је до сада продала само 600 књига „Госпође тужитељке”.

„Без присуства праве звезде (Карле дел Понте), без интервјуа у медијима и турнеје по књижарама широм земље, тешко је продати овакву књигу”, додаје Гуревич. Сан јој је био да некадашњу тужитељку интервјуише чак и врло гледани комичар Стивен Колберт, а уместо свега тога појављује се Чак Судетић, што свакако умањује ефекат целог посла,и то баш сада у овим кризним временима.

Тужитељка не свраћа у Вашингтон

Нашој јавности је познато да је у својој књизи Карла дел Понте први пут обелоданила мрачне злочине о којима се у Хашком трибуналу никада није говорило. Она пише о киднаповању „сто до тристотине Срба са Косова”(1999, после окончања „интервенције НАТО-а) који су потом одвођени у тајне логоре ОВК-а да би неки од њих бивали мучени и убијени, а некима („неколико десетина”) су извађени органи и продати даље, у Турској по свему судећи. Чак Судетић је, на форуму Института отвореног друштва у Њујорку (5. марта), где је са водитељем Аријем Неијером и Дејвидом Рифом вођена дебата поводом књиге, рекао да су поузданији подаци о овом злочину пронађени у тренутку када је у трибуналу већ отпочела „завршна стратегија”, па више нису могле да се покрећу нове оптужнице.

Новинар Мајкл Монтгомери, аутор истраживања о албанским логорима, тврди да је Хашки трибунал уништио медицинске доказе и материјал који су коришћени у „жутој кући”, а да бивша тужитељка Хашког трибунала о томе није знала ништа. „Одлука о уништавању доказа донета је на нижој инстанци и она није била консултована о томе.”. Тако је бар Чак Судетић рекао новинару Монтгомерију. А да су је консултовали… „она би одбила да одобри уништавање ових и других доказа”.

Продор до швајцарске амбасаде

На своју руку, решила сам да дам све од своје новинарске снаге и да приватни боравак у Буенос Ајресу утрошим на покушај да дођем до швајцарске амбасадорке.

Познајем површно Карлу дел Понте, пратила сам као новинар (2000–2004) Хашки трибунал, много пута постављала сам јој питања, било је недеља када сам свакодневно разговарала са њеном тадашњом гласноговорницом Флоренс Артман…многа претећа писма упућена на моју адресу стизала су „Политици”, у којима сам са тадашњом тужитељком изједначавана као „издајник“. Све сам то преко заједничког познаника, швајцарског дипломате у једној европској земљи, поручила амбасадорки у Буенос Ајресу, неколико недеља пред полазак на пут. Ако има правде, и ако је она спора али достижна, мислила сам, бар ћу можда сада успети да од бивше тужитељке извучем неко објашњење о томе зашто је хашки криминалистички досије толико накривљен на српске злочине.

Амбасада Швајцарске налази се на почетку улице Санта Фе, одмах до парка и трга Сан Мартин. Буеносајрески лист „Пахина 12” пишеда је Карла дел Понте, уз америчког у Ираку, најчуванији амбасадор на свету. Због свега чиме се претходно бавила, Швајцарска јој је одредила групу обучених телохранитеља који су са њом пуна 24 часа.

Послата је у Буенос Ајрес да се одмори, после напорног и по живот ризичног осмогодишњег рада у Хагу, додаје овај левичарски дневник, али то храброј амбасадорки не пада на памет. Врло је заинтересована за процесе које Аргентина води у домаћем правосуђу против главешина војне диктатуре. Због терора над сопственим народом и „нестанка” 30.000 неистомишљеника осумњичених да су левичарског опредељења, многи официри и главешине војне хунте осуђени су у Буенос Ајресу на високе казне затвора. Њима није био потребан никакав међународни суд, а Луис Морено Окампо, некадашњи тужитељ у процесу диктаторима, постао је због своје биографије први тужилац сталног међународног кривичног суда у Хагу.

Да не идем у детаље. Нисам успела да јој чујем живи глас. Неколико пута сам разговарала са њеном, изузетно љубазном, секретарицом.Можда ми је та умилност, у оштром контрасту са тврдом Флоренс Артман, потхранила илузије. Врата наде да ћу је срести или бар разговарати телефоном била су неколико дана заиста одшкринута. „Напишите званично писмо о томе зашто и о чему желите да разговарате.” Довијала сам се: не сме да буде ништа о њеном ранијем службовању, али ипак…Како се осећате у Буенос Ајресу, где су одржани први процеси над шефовима државе…Да ли уживате у овом лепом граду, латиноамеричком Паризу, после напорног рада, да не помињем Хаг ни Балкан, ни Србе ни Албанце, ни Караџића ни Младића ни Харадинаја…Ни Павелића ни Ајхмана који су у том јужном граду светлости живели некажњени. Али…тек пошто сам се вратила у Вашингтон стигла је коначна пресуда:

Драга гђице Шуваковић,

Много вам хвала што се занимате за разговор са мном.

По инструкцијама шефа швајцарског министарства спољних послова, министра Мишлена Калми Реја, међутим, нисам као швајцарска амбасадорка у Аргентини у позицији да дајем изјаве или коментаре о својој претходној дужности главне тужитељке Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију.

Будите, молим вас, уверени да дубоко жалим што не могу да одговорим вашој молби.

Ваша искрено,

Карла дел Понте, амбасадорка

Амбасада Швајцарске, Авенија Санта Фе 846, дванаести спрат, 1059 Буенос Ајрес…итд.

Дипломате не могу да говоре о неким прошлим злочинима и о неком другом свету. Могу да пишу књиге, да у њима себе описују као јунаке у међународним оквирима, а онда да пристану на забрану једног националног министарства. Она мирно по зеленој буеносајреској трави игра голф, иако сада зна (Ако је веровати Чаку Судетићу, да то није знала од самог почетка) да је доказна документација о вађењу органа –  шприцеви, епрувете, апарати – уништена у трибуналу у коме је она била главни тужилац. Знала је, то не крије ни у књизи, да ју је покушај да тужи народ племена Тутси, а не само народ Хуту, коштао места у Руанди. Наставила је да тужи Србе у бившој Југославији. А о злочинима косовских Албанаца храбро је написала у књизи, коју је купило 600 Американаца, и о којој бивша тужитељка не сме сада ни да писне.

Зорана Шуваковић