Преко Вука до Џона Дона

Први критички превод поезије енглеског песника Џона Дона на српском језику пролази готово незапажено у нашој средини. Збирку „Молитве у тешким часовима” светски познатог песника, чији се распон тема креће од љубавних и сатиричних до религиозних, прошле године је објавила „Александрија прес”, у преводу Зорана Јанића. Са овим преводиоцем смо разговарали о искуству превазилажења језичких недоумица у сусрету са „доновским стихом”.

Како за наш лист објашњава Јанић, „Молитве у тешким часовима” нису настајале у грозници надахнућа, већ дословно на болесничкој постељи, током епидемије тифуса која је погодила Лондон 1627. године. И сам болестан, песник ће свакодневно изгарати у тешким грозницама, а збирка нарасти на 23 поглавља, што одговара броју дана колико је био прикован за постељу. Са веома малим изгледима на оздрављење, али водећи, упркос свему, своје лирске дневничко-медитативне забелешке, Џон Дон ће се обраћати Богу „на коленима душе”, тражећи од њега спас и исцељење.

– Сваки писац има неку књигу по којој је најпознатији, а свака таква књига неки карактеристичан лик, место или сентенцу по којој заувек остаје похрањена у асоцијативном инвентару најширих читалачких маса. Ако је за Толстојеву „Ану Карењину” карактеристична реченица о срећним и несрећним породицама, за Џона Дона се пре свега везује оно чувено место из његових медитација: „Ниједан човек није острво, садржан у себи цео”, што ће Хемингвеј касније преузети као мото и наслов свог најпознатијег романа „За ким звона звоне”, каже Зоран Јанић.

– Оно што се постављало као највећи изазов пред преводиоца било је како успешно пребацити тежак, мутни садржај староенглеског идиома у нови, савремени контекст српског језика, како приближити и премостити јаз између тих двеју тако различитих цивилизација? И још важније: како пренети, живе и здраве, оне најдубље семантичке наслаге и финесе једног много развијенијег и лексички богатијег језика у сасвим ново окружење, културно и историјски потпуно различито. Колико год то можда изгледало парадоксално, одговор је био крајње једноставан: повратком Вуку – управо оном језику неписмених сељака, оном сликовитом пастирском идиому, наводно неподесном за апстракције и високе захтеве уметности, како гласи главни приговор оне непрегледне кохорте противника победе вуковске реформе, што вијуга кроз историју од давних дана до данас (завршно са Селимовићем, Павићем и Басаром) – сматра Јанић.

У том циљу, додаје преводилац, ваљало је посегнути за оним најбољим што одликује српски језик: прецизности израза и флуктуирајућој, необично лабавој структури реченичног склопа, где речи слободно мењају место, не мењајући при том ништа на значењском нивоу, а истовремено доприносећи слојевитом емотивном сенчењу.

На питање у чијем делу се види Донов утицај, Зоран Јанић је рекао следеће:

– Пошавши у изгнанство, Јосиф Бродски је 1972, као једини пртљаг у Енглеску, понео књигу поезије Џона Дона. Касније ће написати и елегију, посвећену овом песнику, где на једном месту изриче крајње обичну, по себи подразумевајућу тврдњу, како „са другима делимо свој живот”, да би се онда у истом даху упитао: „Али с ким онда равноправно да делимо нашу смрт?” Делити с неким смрт је много приснији чин од заједничког живљења са другима – Бродски је изгледа тиме хтео да наговести како за песнике не важи обична смрт, већ платонска сеоба душа. Песници не умиру докле год имају садруга, себи равног, некога ко ће наставити верно да служи истим изабраним музама. На тај начин Џон Дон ће, касније, под именом Јосиф Бродски, прећи из Енглеске у САД, где ће живети до последње у низу својих смрти, каже наш саговорник и завршава:

– Какав величанствени епитаф: Џон Дон 1572–1996!