Немачка влада између Бона и Берлина

Немачка је готово две деценије уједињена (званично од 3. октобра 1990), али је њена савезна влада остала и даље физички подељена. Шест њених министарстава остало је и даље у идиличној вароши (свега три стотине хиљада житеља) на Рајни, док министарства која су се преселила у Берлин тамо имају, укључујући и владин уред, своје испоставе. У овом часу у Бону има више савезних чиновника (9.148) него у званичној престоници (8.726).

И управо на десету годишњицу сеобе – прва седница савезног парламента (Бундестаг) одржана је у старој и потпуно реновираној згради Рајхстага, тик уз Бранденбуршку капију, 19. априла 1999. – плануле су изнова расправе. За једне због неодрживе ситуације да влада уједињене земље и даље има два седишта, а за друге зато што тврде да та чињеница да држава има два административна и управна центра – законом (закон о деоби надлежности између Бона и Берлина донет је 20. јуна 1991) остаје недодирљива и непроменљива.

У прилог овим другима иде аргумент да је та подела надлежности била услов да Берлин постане главни град. Без обзира на чињеницу што је некадашња немачка престоница фигурирала у западнонемачком „основном закону” (замени за прави устав, кад за то дође време) као будући главни град уједињене земље, огроман број тадашњих посланика Бундестага жестоко се томе противио.

Берлин је, после веома драматичне расправе која је трајала цео један дан и пола ноћи, за „длаку”, и тек након гаранција да ће Бон, ако изгуби статус престонице бити почаствован, као једини у земљи, титулом „савезног града”. Брига да не дође до драматичне осеке радних места у граду на Рајни играла је при томе важну, али не и пресудну улогу. Преношењем своје централе у Бон, „Телеком” је, уосталом, могао сам да реши тај проблем. Останак важних институција – уз шест министарстава, било је предвиђено да на Рајни остане и Бундесрат (веће покрајина), па је та одлука касније преиначена – требало је да се сачува и одржи политички углед и значај града у којем је настала, и деценијама опстала једина права после оне кратке и нестабилне вајмарске, немачка парламентарна демократија.

У часу одлуке, посланици Бундестага су се практично први пут равнали по сопственој савести, а не по страначкој припадности. Међу ватреним присталицама једног и другог града нашли су се, измешано, припадници власти и опозиције. У изјашњавању је више играла улогу географија и генерацијска припадност од страначке. Старији су, предвођени Вилијем Брантом, градоначелником Западног Берлина из времена подизања Берлинског зида, готово листом гласали да бивша престоница буде и нова, млађи су, у већем броју, били за Бон.

Кад је реч о географији, ништа се ни сада, у успламтелим расправама о евентуалној комплетној сеоби свих министарстава у Берлин, није променило. Расправу је „запалио” ( у њу се увек уносило много емоција) човек из Берлина, Волфганг Тирзе. Тренутно потпредседник Бундестага са листе социјалдемократа, водио је пре десет година, тада као његов председник, прву седницу савезног парламента у Рајхстагу. Уз њега су се, потом, сврстали политичари и посланици различитих боја и опредељења.

На „барикаде” је промптно изашао још, чини се, моћнији лоби поборника Бона: налази се, уосталом, на тлу највеће и најмногољудније немачке покрајине, Северне Рајне Вестфалије. Канцеларка Меркел је, очигледно, проценила да јој ова запаљива расправа у изборној години, и усред велике економске кризе, није потребна: званично је, како би се пресекле спекулације, саопштено да влада уопште не планира сеобу министарства из Бона.

Поборници тог подухвата као главне аргументе потржу ефикасност савезне администрације (без обзира на модерне телекомуникације, раздвојеност доноси доста проблема) и трошкове: „дуплирање” кошта пореске обвезнике 23 милиона евра годишње, од чега девет милиона евра одлази само на авионске карте Бон–Берлин и назад.

Противници сеобе се најпре држе оног већ споменутог, и важећег, закона као Светог писма. И они, међутим, имају у овом обрачуну свој финансијски „буздован”: сеоба би коштала (најмање) пет милијарди евра и упозоравају да, посебно у оваквој ситуацији, нико луд не би ушао у такву авантуру.

Мирослав Стојановић